Radulovićev eksperiment

U približno pravoj su Šešelj i Šutanovac. Sve ostalo je čista simulacija ili politički eksperiment. Jer, prava kampanja je uživo susret sa biračima. U simulaciji se pak pojavljuje kandidat sa statistima, namešta se samo za televizije, štampu i društvene mreže, a sve pod kontrolom angažovanih da ga snime i to pošalju medijima.

Svi koji posežu za simulacijom, svesni su da nemaju podršku među ljudima ili da je svedena na vrlo uzak krug pristalica. NJima i nije cilj da uzmu glasove, nego da se pojavljuju u medijima, da se slikaju, da podižu svoju prepoznatljivost. I obično to pravdaju svetošću ciljeva za koje se zalažu. Jer, kao to su toliko po sebi važni i uzvišeni ciljevi da ih vredi zastupati glasalo se za to ili ne. Većina građana misli da su simulatori uglavnom čiste podvale onih velikih političkih igrača koji vode prave kampanje, što se po broju glasova na kraju sasvim jasno i pokaže. Ipak to je, što bi rekao Vučić “festival demokratije”. Na ovogodišnjem beogradskom festivalu pojavljuju se i dve liste koje nastoje da kampanju vode eksperimentalno – ni klasično, ni simulacijom. Jedna je Patkica, odnosno Inicijativa NDB, čiji aktivisti nastoje da kombinuju građanski aktivizam i klasičnu politiku. To znači i žurka na kojoj se predstavljaju kandidati, ali se ipak predstavljaju, i performans na otvorenom, nastup u medijima, ali da sve nekako što manje liči na klasičnu političku konvenciju. Oni to rade iskreno, i treba videti koliko će imati uspeha.

Ali, nešto slično pokušava i Saša Radulović, zasad vodi glavnu reč u kampanji, mada nastupa u koaliciji sa Boškom Obradovićem. Radulović nastoji da jedan događaj – plovidba brodom ili javni intervju pod šatorom – iseče u bezbroj video blogova koje posle prosipa danima po društvenim mrežama. Tvrdičluk u stvarnom nastupu nadomeštava raskoši na društvenim mrežama i u medijima. Takođe simulira od saopštenja svoje pres službe mini portal za raskrinkavanje kriminala i korupcije vlasti, ali i opozicije. Tim saopštenjima nedostaju osnovne činjenice, ali ima viška neverovatnih koncepata, kao kada je pre dve godine nuđen novi vid političkog organizovanja u DJB – otvoreni krugovi – sesije za međusobni razgovor i upoznavanje budućih čelnika. Radulović pati od viška političkog samopouzdanja – da mu je sasvim dovoljno što ima svojevrsni ventura projekat ( pojednostavljeno to je u ekonomiji avanturistička ideja koja može da prođe na tržištu) pa će se već naći neko to da “kupi”.