Radulovićeve zablude oko vakcinacije

Pokazalo se da državno rukovodstvo, u ime pojedinačnih i grupnih interesa, ne samo što bezobzirno urniše državne, dakle svoje firme za proizvodnju i promet naoružanja, kao najprofitabilniju granu domaće ionako kržljave industrije, već pritom krši međunarodne zakone (slanje oružja teroristima) i moralne norme (opremanje ubojitim sredstvima neprijatelja naših navodnih prijatelja).

Skoro istovremeno je obelodanjena sprega visokih državnih funkcionera i kriminalaca u proizvodnji i nedozvoljenom prometu opojnih droga, što je u pogledu lukrativnosti sledeća izazovna oblast za nezakonito bogaćenje.

Vlast sada panično proizvodi dodatne afere, optužujući za manje nepodopštine čak i samu sebe, kako bi pošto-poto skrenula pažnju sa dve svoje mega bruke, koje su joj vodenično kamenje o krhkom vratu.

U anticipaciji budućih nevolja sa zakonom, a sudstvo će pre ili kasnije postati nezavisno, čak je lukavo odlučeno da jedan funkcioner tuži svoje partijske drugove za skandal sa drogom. Ideja je da se pod pritiskom, a uz skrivanje dokaza, na brzinu oslobode odgovornosti, kako bi trajno izbegli da im se, kada dođe vreme, pošteno sudi za isto delo.

U takvoj atmosferi, svaka razumna opozicija ima samo jedan cilj – insistiranje na skandalu sa oružjem i marihuanom, kako pažnja javnosti ne bi bila zatrpavana drugim, za vlast manje razgolićujućim aferama. S tačke gledišta opozicije, stvar je političke pismenosti da se ne podlegne preteranom zamajavanju sa cirkuzantskom partijskom školom zvanom „Megatrend“ i sličnim distraktorima, koji svakako traže svoj epilog, ali ne u ovom trenutku.

Mimo svakog očekivanja pojavljuje se, međutim, opoziciona poslanica, inače astrološkinja (što je slično kao i vračara, jer nema velike razlike da li se gata gledanjem u zvezde ili, recimo, u bob) i otkriva nam „opasnosti“ vakcinacije.

NJoj se sada pridružuje nekada popularni političar, Saša Radulović, inače obrazovan čovek, po profesiji elektroinženjer. Razmotrimo njegove „argumente“.

Radulović uočava da postoje roditelji „čija su deca stradala nakon uzimanja vakcina“, što je razuman pristup, jer ne implikuje uzročno-posledični odnos, već samo vremensku povezanost.

Dakle, deca su stradala posle, ali ne zbog vakcine. Problem nastaje kada ovaj narodni poslanik poveruje sagovornicima da je sastav vakcine „državna tajna“. Da se obratio „doktoru Guglu“ i za bilo koju vakcinu ukucao tekst „Sažetak karakteristika leka“, ugledao bi na monitoru spisak svih delotvornih i dodatnih supstancija koje je moguće hemijski otkriti u vakcini.

Druga netačna tvrdnja glasi: „U Srbiji se vakcine ne kontrolišu, kvalitet vakcina se ne kontroliše.“ Pa, zakonska je obaveza da se podvrgava ispitivanju („kontroliše“) sva uvozna roba, od paste za obuću do hrane za mačke. Zašto bi vakcine bile izuzetak? Ali, šta bi moglo laboratorijski da se kontroliše, osim mikrobiološke i toksikološke ispravnosti uzoraka?

Mi se striktno držimo jedine realne mogućnosti: uzmemo celokupnu dokumentaciju, koja može da meri više kilograma, pa papir po papir, pratimo šta je sve urađeno tokom 10 ili više godina, koliko obično traje postupak pronalaženja vakcine. Alternativa bi bila da sami u laboratoriji ponovimo ceo postupak, od tzv. bazičnih istraživanja, preko eksperimenata na životinjama, do tri faze ispitivanja na ljudima.

Za to vreme bi se odojčad za koju su vakcine nabavljene približavala kraju svog osmogodišnjeg školovanja. Dakle, naš postupak kontrole je isti kao u nekoj drugoj evropskoj zemlji koja ima ili nema nacionalnog proizvođača vakcina.

Treća zabluda je da je Institut „Torlak“ ikada kontrolisao kvalitet vakcina. Bilo da su u pitanju vakcine ovog ili nekog inostranog proizvođača, za proveru kvaliteta je po zakonu zadužena Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS).

Sledi, na četvrtom mestu, žal što „su sa Torlakom napravili to što su napravili“. Jeste ta ustanova velikim delom urušena i istina je da su za nastali strmopad dobrim delom krivi nekvalifikovani direktori postavljani po partijskoj liniji. Tačnije, odgovorni su političari koji su, nasuprot opštem interesu, umesto stručnjaka nametali svoje partijske drugove.

Rezultat je da već 13 godina, mada su obezbeđeni svi uslovi, Torlak iz godine u godinu odlaže ponovnu proizvodnju tehnološki jednostavne vakcine protiv gripa.

Zamrla je i proizvodnja dve nekada važne vakcine – protiv velikog kašlja i dečje paralize. Za njima, međutim, ne treba žaliti jer se, takve kakve su bile, više ne koriste. Zamenile su ih bolje i bezbednije vakcine koje mi još dugo nećemo biti u stanju da proizvodimo.

Peta Radulovićeva opaska koja zaslužuje komentar je retoričko pitanje: „Zar ne mislite da bi trebalo da znamo za svako dete pre nego što dobije vakcinu da li ima neke stvari u svom zdravstvenom kartonu koje bi ih činile podložnijima negativnim efektima od vakcine?“ Mislimo, naravno, i upravo zbog toga vodimo računa o kontraindikacijama za vakcinaciju. Postoje, međutim, rizici koji su nepredvidivi i, sledstveno, neotklonjivi.

Tako je kod nas, kao i u celom svetu.

Ne verujemo da Radulović hoće da pomogne vlastima vičući „Drž’te lopova!“ Moguće je da je ispao neobavešten i naivan, a nije isključeno ni da je iskoristio trenutak za svoju političku promociju. Bilo kako bilo, nije u pravu.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji