„Ramazanska“ i ramazanska čestitka

Ali, dok pišem ove redove, osećam samo gorčinu, osećam ljutnju i bes, lomi me nepravda načinjena nad običnim, malim ljudima okupljenim u naumu da sagrade sebi bogomolju, a potom, užasava me svako novo suočavanje sa dubinom besmisla i ludila u koje smo, kao društvo, potonuli. Ranojutarnje i bestijelno rušenje mesdžida u Zemunu, u osvit ramazanskog posta, čini se, prevazilazi sve dosadašnje idiotske poteze ove vlasti i ogoljuje suštinu vrednosnog sistema za koji se ta vlast zalaže. Način, vreme i okolnosti rušilačkog pohoda, dodatno, otvaraju i neka pitanja, dugo vremena gurana pod tepih, ali pokreću i zapitanost vezanu za personalne odgovornosti i uloge „naših“ političara i bošnjačkih / muslimanskih eksponenata, kao i političkog establišmenta koji je rešen da dokusuri Srbiju.

No, da krenemo od činjenica, a one kažu da je u Zemun Polju Islamska zajednica kao investitor bez dozvole gradila objekat, oglušujući se o odluke građevinske inspekcije i krivične prijave. U saopštenjima koja su danas cirkulisala medijima, može se pročitati još i sledeće:

„Radovi su nastavljani i nakon što je građevinska inspekcija Gradske opštine Zemun više puta zatvarala gradilište i podnela više krivičnih prijava…“

Zanimljivo, a sada i u već prepoznatljivom maniru „iznenada, izvečeri“ ili međ’ pučanstvom poznatom kao „Savamalska metoda“, akcija rušenja je počela u toku noći, između 3:00 i 4:00 sata posle ponoći. Mediji takođe izveštavaju da su ovoga puta „jake policijske snage i žandarmerija blokirale naselje, a policajci bili raspoređeni u tri prstena bezbednosti.“

Dakle, radilo se o divljem objektu i kao takav on je trebalo da bude srušen. Naravno, u slučaju da želimo vladavinu prava i sistem koji jednako tretira sve svoje građane! I ako smo dosledni u nakani da stvaramo pravnu državu, funkcinalne institucije i sistem koji funcioniše nezavisno od ličnih aspiracija, burazerskih odnosa i šibicarsko-dilerskog konteksta!

Slučaj je hteo da se ovoga puta, dodatno, radi o verskom objektu, u konkretnom slučaju o mesdžidu, muslimanskoj bogomlji koja ima prerogative džamije, ali nije džamija. I još, investitor je Islamska zajednica Srbije, ona Islamska zajednica na čijem čelu nije najnoviji, najbolji drug našeg vrlog premijera/predsednika, nego ona druga, manje važna našem neprikosnovenom vladaru. I sve se dešava pred sam početak ramazanskog posta i meseca Ramazana, najvažnijeg meseca u godini za sve muslimane sveta. Dakle, nemoguće je da nam se ne nametne pitanje koliki to „kompletni idioti“ morate da budete da biste na ovakav način pokušali da razrešite Gordijev čvor divlje gradnje, preko leđa verske zajednice manjinskog naroda. Dodatno, muftija beogradski tvrdi da je napravljen načelni dogovor s vlastima da se ovaj objekat ne ruši dok se ne nađe optimalno rešenje.

Agilnost i spremnost da se brzo i valjano reaguje u ovom konkretnom slučaju bi, u nekim drugim okolnostima, bili pozdravljeni i podržani. Što se mene tiče, ja nemam nikakvu posebnu sklonost da branim narečeni objekat samo zato što je verski, ili zato što je muslimanski. Svaki objekat podignut protiv zakona, pravila i plana treba srušiti. Ili, tačnije, ne dopustiti da se njegova gradnja uopšte i započne! Ali, ono što u ovoj priči bode oči i vređa zdrav razum, jesu drugačiji aršini za neke druge investitore i objekte čiji su vlasnici izuzeti iz okvira prava i pravde, zakona i propisa. Počev od divlje sagrađenih vikendica članova najuže porodice sada već bivšeg Predsednika Republike, pa preko monstruozne i megalomanske arhitektonske nakaze Muamera Zukorlića u centru Novog Pazara i ko zna preko još kojih sumanutih graditeljskih poduhvata koji su zaštićeniji od polarnih medveda, pandi i koala, zajedno! Zanimljivo je, takođe, da su ti zaštićeni i nedodirljivi objekti, zapravo, odreda privatne prćije trenutnih, bahatih moćnika ili kontroverznih biznismena, narko-dilera, kriminalaca i slične bratije koja se liže s vlastima. Ali, gle čuda, kako te iste, na građevinski bašibozuk svojih pajtosa, tolerantne vlasti, postanu osetljive na objekte od šireg značaja za zajednicu – gondolu na Zlatiboru, ski-lift u Sjenici, mesdžid u Zemun Polju i slične „nepodopštine“. Ovoga puta se neću baviti divljom gradnjom kojom nas je u prethodnim godinama „častila“ SPC, negde mi u malom mozgu „čuče“ informacije, ko zna kad pohranjene o takvim „poduhvatima“, ali samo hoću da podvučem te dvostruke aršine koji se odnose na „naše“ i „njihove“ verske objekte, verske lidere i verske institucije.

Bojim se da je, nažalost, primetno zapanjujuće odsustvo svesti kakve se poruke šalju građanima Srbije i šta se javnosti demonstrira kao vrednosni sistem. Doduše, postoji mogućnost da previše naivno gledam na stvari kada mislim da nema percepcije o krhkosti međunacionalnih odnosa na ovim prostorima, već, naprotiv, da je ta percepcija tačna i precizna kao laserski nož i da je još preciznija oštrica zloupotrebe međuetničkih tenzija. U postkonfliktnom društvu, sa dubokim i još nezaceljenim ranama iz poslednjeg „bratskog ratovanja“, u okruženju čije su jedina konstanta međuetničke napetosti, selektivno sprovođenje pravde i demonstriranje sile je nedopustiv čin. Ako tome dodamo i činjenicu da se sve desilo dan pre početka Ramazana, onda se bojim da čitavo ovo zamešateljstvo nije bilo ni slučajno, ni bez zadnjih namera.

Onaj drugi događaj, koji sam pomenula na početku ovog teksta, samo potrvrđuje moju tezu da vlast ovakve događaje „pakuje“ namerno, ciljano i sa punom svešću da proizvodnja kontrolisanog sukoba jedina taktika koja ih drži na vrhu države. Govorim, naravno, o rehabilitaciji Nikole Kalabića, nekadašnjeg komandanta Gorske garde Kraljevske vojske u otadžbini i saradnika nemačkih okupatora, za koga većina istorijskih izvora tvrdi da je „ostavio najkrvavije tragove“ tokom Drugog svetskog rata. Imajući u vidu četničke zločine nad muslimanskim življem u Sandžaku, i narative koji se prenose do današnjih dana, jasna je i nedvosmislena namera garniture na vlasti da se ožive, rehabilituju i obnove vrednosti koje je ta i takva ideologija negovala, promovisla i praktikovala. Ako je bilo nedoumica ili sumnji u to koje vrednosti, suštinski, podržava i navodnjava garnitura okupljena oko SNS-a, sada više nema dileme. Možda su obučena evropska odela i u javnom vokabularu prihvaćena retorika o evropskim vrednostima, ali je suština ostala ista i nepromenjena – radikalska, ratnohuškačka i mrziteljska. Iz te kože se, očito, ne može!

U toliko više je evidentno licemerje trojice najeksponiranijih bošnjačkih političara koji su jednoglasno okupljeni oko političkih elita čiji je vrednosni sistem očigledno i neupitno destruktivan i retrogradan. Da nisu ućutani opojnom drogom vlasti i da nisu spremni na svakojaku servilnost zarad sopstvenih interesa, verovatno bi već bili na ulicama Novog Pazara, kao onomad kad je „muftija na privremenom radu u politici“ sa svojim jurišnicima marširao i pretio paljenjem Srbije. Malo nade ima da će se neki od njih trojice pojaviti da ohrabre vernike u Zemun polju (možda i zato što su ti vernici većinom Romi, pa se, shodno tome, valjda i ne računaju), a još odvratnije će biti ako se oglase otužnim saopštenjima da „osuđuju takav čin“, iz pozicija onih koji najdirektnije učestvuju u toj istoj „rušilačkoj vlasti“. Ne znam samo kako će, tokom ramazanskih noći, dok šetaju iz džamije u džamiju, svojim glasačima objasniti zašto su ćutali i svojim ćutanjem pružali legitimitet onima koji su bez ustezanja i bez pokušaja da se nađe drugačije i bezbolnije rešenje, srušili bogomolju onih s kojima dele istog Boga.

Dok odbrojavaju prvi sati Ramazana, a kako je ovo vreme za slanje poruka mira, sabura i tolerancije, neka mi bude dopušteno da poželim svojim sunarodnicima da otvore srca za ono što njihove oči još uvek jasno ne vide i da zatvore uši za ono što im govore prevrtljivi i vlastoljubivi „pastiri“. Neko mudar odavno reče da je izbor uvek bio i ostaće samo u nama samima. Izbor – hoćemo li živeti u paklu ili raju sostvenih odluka, dodala bih.

Neka vam je mubarek Ramazan, braćo muslimani i sestre muslimanke…

Autorka je potpredsednica Pokreta slobodnih građana