Rasipnici toplotne energije

U broju Danasa od 27. maja vaš saradnik uverljivo piše šta ćemo sve platiti kroz to povećanje cene, pa navodi faktore kao što su krađa struje koja „pojede“ jedan Đerdap godišnje, lošu i neodržavanu prenosnu mrežu, a ja bih dodao i katastrofalno i nestručno upravljanje sistemom poslednjih godina koje je dovelo do ogromnih kvarova na termoelektranama koji se teško mogu brzo otkloniti i neulaganjem u nove kapacitete.

Sve što je rečeno za struju, važi i za pijaću vodu. Iako ona ne spada u energente, vrlo brzo će u svetu postati faktor oko koga će se voditi ratovi. A i ona se kod nas krade putem „divljih“ priključaka, gubi zbog zastarele vodovodne mreže, enormno zagađuje i nasilno ugurava u cevi malih elektrana koje ne čine ni 1 odsto kapaciteta.

Ovo sam naveo zato što već dugo razmišljam kako da prosečnom čitaocu približim pojam toplotne energije koja i nastaje nabavkom i upotrebom različitih energenata, ali i dejstvom sunca, vetra i vode.

Baveći se ovom problematikom već više od 50 godina, odmah da kažem, da smo mi i u prošlosti bili, a i sada smo, jedni od najvećih rasipnika toplotne energije. Šta je suprotno od rasipništva?

Pa naravno štednja! Pustite vi šale o odvrtanju ili gašenju tri sijalice. Iako to nije toplotna energija, mogla bi biti, zato što je u pitanju igra velikih brojeva.

U Srbiji, tri sijalice puta pet miliona odraslih žitelja, puta 60 vati je 300 miliona vati ili 300 megavata, a to je ušteda struje koju daje jedan blok termoelektrane! Tako počinje moja priča o toplotnoj energiji.

Dakle, davne 1969. preveo sam sa nemačkog jezika, kao inženjer – pripravnik, DIN STANDARD 4108 koji se odnosi na osnovne pojmove o toplotnoj energiji i toplotnoj zaštiti stambenih zgrada u Nemačkoj, a za potrebe naše firme u kojoj sam se zaposlio.

Odmah su me pozvali kod direktora i rekli mi da naučim ceo standard napamet, jer ću za par dana da održim predavanje o tome na mome fakultetu iz čijih sam klupa tek nedavno izašao i to mojim profesorima i asistentima.

Najkraće i najjednostavnije rečeno u tom standardu je autor i zakonodavac u Nemačkoj, pored osnovnih pojmova, izveo računsku i grafičku metodu izračunavanja toplotne izolacije svih delova jednog objekta veličine 220 m2 (zidovi, podovi, krovovi, prozori, vrata) i pokazao na primeru, uz pretpostavku da je napolju -15 stepeni, a unutra +20 stepeni, koliko se toplote izgubi samo na zidovima, kad je sve zidano od opeke debljine 25 cm, a kolika je ušteda ako se na taj zid doda samo 3 cm stiropora!

Pošto je znao koliko košta milion kilokalorija toplote (merna jedinica kojom se tada izražavala toplota), ispalo je da bez ta tri cm stiropora grejanje košta 300 maraka mesečno, a sa njim – 105 maraka!

Ovo je već tada izazvalo pravi bum, jer je na pomolu bila prva naftna kriza, a upravo od nafte se dobijao mazut za toplane. Svi građevinski materijali su odmah složeni u tabele i za svaki dat koeficijenat toplotne provodljivosti (lambda) i ta računica bila je obavezna za svaki projekat (građevinska fizika). Potom je donet i zakon o maksimalnoj toplotnoj zaštiti.

Naravno to je bio samo jedan, ali značajan segment tzv. energetske efikasnosti o kojoj se danas toliko priča. Mi na to zbog intenzivne, jeftine i često bespravne gradnje uopšte nismo reagovali. Imali smo Zakon o minimalnoj toplotnoj zaštiti, a to je bilo 4 do 5 cm stiropora, mineralne ili staklene vune, sa dozvoljenim gubicima od 0,650 kilokalorija po m2 na čas (kcal/m2hC).

Moj prevedeni standard 4108 ušao je kao deo priloga u sve projekte 1978, ali sa punom toplotnom zaštitom tek pre nekoliko godina i ona sada iznosi i do 25 cm nekog izolacionog materijala, a dozvoljeni gubici su samo 0,10 kilokalorija. Naravno, više se toplota ne izražava u kilokalorijama već u vatima (W/m2 K).

I tu počinje igra velikih brojeva. Najpre zamislite koliki je broj objekata izgrađen samo od bloka debljine 25 cm, ili još gore od natur betona sa svega 3 do 5 cm toplotne izolacije. Saberite samo naselja u Beogradu (Konjarnik, Šumice, Braće Jerković 1, 2, 3, Medaković 1, 2, 3, Julino brdo, Kijevo-Kneževac, Vidikovac, sve blokove na Novom Beogradu, Karaburma, Mirijevo, Borča, sve poslovne i javne objekte.

Pa onda i one van Beograda, pa dva miliona bespravno izgrađenih objekata i divljih naselja, gde kuće nisu ni omalterisane. Da li neko uopšte može da izračuna koliko smo toplotne energije bukvalno „prosuli“ u vazduh samo za mojih 50 godina rada u građevinarstvu. Ja mislim da su u pitanju milijarde dolara! I koliko je bačeno novca za energente uzalud.

Ulazak u EU uslovljen je bukvalnim „oblačenjem“ svih tih objekata punom toplotnom zaštitom, od čega trošak snosi 50 odsto vlasnik, a 50 odsto država.

A toliko je jednostavan pojam toplotne energije. To je količina toplote koja je potrebna da se jedan litar vode zagreje za jedan stepen, tačnije sa 14,5 stepeni, na 15,5 stepeni. Ali to košta i sve će više da košta.

Uzalud sam pričao ovu priču i kolegama i ljudima van struke 50 godina! Prevod standarda DIN 4108 uspeo sam da objavim tek 2017. u stručnom časopisu „Izgradnja“, broj 7-10 koji je uređivao pokojni arhitekta i urbanista Branko Bojović.

Možda će neko da shvati pretnju koja se nadvila nad nama, ako ostanemo rasipnici kao do sada, a resursima upravljaju nestručna lica i nesposobna vlast.

Autor je arhitekta