Rasizam sa dve oštrice

Francuska je država na školskoj ekskurziji uhapsila Leonardu, romsku devojčicu sa Kosova. Naravno, integralni element ove kompleksne antiterorističke akcije jeste i estetika, to je urađeno teatralno, na ekskurziji, pred očima njenih školskih drugova. Sila francuske republike se imala istresti baš na najslabijem u vidokrugu. I pored javnih demonstracija i negodovanja, podrška ovom činu u Francuskoj je, izgleda, većinska, posebno zbog već izgrađene tradicije prezira prema Romima, u zemlji slobodne i jednake braće.

Sa druge strane, evropsko društvo i njeni mediji pokazali su izuzetan stepen solidarnosti sa devojčicom slučajno pronađenom na nekom „đubrištu“ u Grčkoj. Ohrabruje informacija da u svetu i dalje postoji kritična masa pojedinaca sa saosećanjem da bi se mogla napraviti ovakva akcija medijskog spašavanja. I sve bi se ovde završilo da je devojčica nađena na deponiji Romkinja, ali nije. Izlive saosećanja, hiperbolu solidarnosti, krokodilske suze medija izazvala je upravo informacija da ona nije Romkinja. Naprotiv, ona je bela, plava (da je i plavih očiju, to bi već bila poetska pravda ispala pravo iz kaubojskog filma), i ono što je zabolelo saosećajnu Evropu nije to što je neko odrastao bez elementarnih uslova za život vredan ljudskog bića, već to je što je ona bela i plava.

Kao kada otputujete u inostranstvo i na drugom kraju sveta sretnete svog komšiju: teško ga je prepoznati i izaziva nelagodu to što je komšija on u pogrešnom kontekstu, to što je komšija, ali nije u kontekstu komšiluka. Slično je i u ovom diskutabilnom slučaju Leonarde i „plavog anđela“. Zasmetali su konteksti: da je Leonardu policija videla na đubrištu, ništa se ne bi desilo, kao što se ne bi desilo ništa ni da je pozadina plavog anđela bio urbani centar nekog evropskog grada ili kakva evropska biznis-pastorala.

Šampionska licemernost evropskog društva došla je do izražaja kroz dve reakcije, preovlađujućeg uživanja zbog nasilnog povratka Leonarde iz Francuske na Kosovo, i sličnog osećanja zbog mogućeg povratka belog, pardon, plavog anđela, iz romske mahale u Grčkoj u mermer evropskih metropola. Licemerna mržnja prema Leonardi skoro je isto onoliko rasistička koliko i solidarnost prema „anđelu“. Ono što je izazvalo globalnu (belu) zaljubljenost u plavokosu devojčicu nije njen težak život, ni njena sudbina, već elitizam upisan u njeno arijevsko lice i osećaj da je ona morala do sad da živi kao privilegovana. A ono što se na Leonardi prezire je siromaštvo koje je utisnuto na njeno tamno telo.

Tvrđava Evropa se brani na estetskom nivou: Ona treba da bude lepa, nasmejana i bela, kao da silazi sa reklamnog panoa, a od stanovnika se očekuje da to i takvo lice vole i da u njega budu zaljubljeni. Tako Evropa postaje estetski panoptikon, čiji privilegovani stanovnici arbitrarno procenjuju ko jeste, a ko nije dovoljno lep i/ili beo, pa to prijavljuju nadležnima, što postaje jedan od trendova. Nikakva šminka akijeva, mladosti i radosti Evrope ni youth in action ne mogu oprati Evropu od njenog, u strukturu društva utkanog rasizma. Neizmerne ljubavi prema svom belom licu i prezira prema siromaštvu otisnutom na braon tela došljaka, koja bi trebalo da rastu i umiru isključivo na pozadini đubrišta.