Raskrsnica kod Albukerkija

 Sa leve i sa desne strane ostaje po petnaest odsto onih koji predstavljaju svojevrsne ekstreme u odnosu na dominantnu masu. Recimo da se sa leve strane nalaze ispodprosečni, a sa desne natprosečni pripadnici društva. U bogatim i prosperitetnim zemljama ona manjina sa desne strane drži poluge vlasti, upravlja zajednicom i nameće tempo razvoja. U državama kao što je Srbija danas, njihovu ulogu preuzela je grupacija sa suprotne strane krive, i zato sada na delu imamo ološokratiju, vladavinu intelektualno i moralno inferiornih ljudi.

Zadržimo se, za trenutak, na onim drugim, srećnijim, društvima. Uzmimo kao primer samo tri zemlje: Englesku, Ameriku i Kanadu. Pretpostavljam da ne postoji niko ko će negirati da su u njima životni standard, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, ekonomska stabilnost i sigurnost na izuzetno visokom nivou, i da za većinu zemalja predstavljaju uzor koji teže da dostignu. Pogledajmo sada njihov politički sistem. U Engleskoj se na vlasti smenjuju dve partije – laburisti i konzervativci, u Americi demokrate i republikanci, dok se u Kanadi za vlast bore liberali i konzervativci. U sve tri zemlje na delu je klasičan primer demokratskog (kompetitivnog) elitizma, a od one bukvalne (liberalne) demokratije nema ni pomena, odnosno kako kaže Rajt Mils u „Eliti moći“- liberalna demokratija u SAD je u velikoj meri prevara.

Većini, biračkom telu, ostavlja se mogućnost da odluči koja će elita da vlada, ali ona nije u stanju da promeni sistem, odnosno činjenicu da će vlast uvek biti u rukama neke elite. Jednostavno, ne daje im se šansa da svojom prosečnošću i manjkom ideja zaustave progres. Ovaj model kompetitivnog elitizma Entoni Dauns je razvio u ekonomsku teoriju demokratije. Izborno takmičenje dovodi do stvaranja političkog tržišta na kome se političari ponašaju kao preduzetnici okrenuti osvajanju vlasti, a birači kao potrošači koji glasaju za partiju čija politika najbolje odražava njihove težnje. Dauns je tvrdio da sistem slobodnih i takmičarskih izbora osigurava demokratsku vladavinu time što dodeljuje vlast partiji čija su filozofija, vrednosti i politika najbliže težnjama najvećeg dela birača. U ovim zemljama se strogo vodi račun ko može da postane pripadnik vladajuće elite i ona se pažljivo gaji i neguje, kako bi na najbolji način ispunila društvenu funkciju i svojim sposobnostima i idejama služila svima.

Srbija je, nažalost, svršen primer za državu koja funkcioniše u suprotnom smeru. Društvom dominiraju oni koji pripadaju „levom krilu“ Gausove krive i ovo što se dešava danas samo je kulminacija višedecenijske pogrešne politike i ogoljena, neskrivena i primitivna orgija najgorih koji su se konačno dočepali moći i sada uređuju društvo prema svojim merilima. Ovo čemu prisustvujemo predstavlja vrhunac i pokaznu vežbu za eksperiment kako izgleda država koju vode ljudi bez ikakvih sposobnosti, sa viškom alavosti i amputiranim moralom.

Kako smo došli dovde? Kako je moguće da je onih osamdeset i pet procenata potpalo pod apsolutnu vlast gore manjine? Gde smo pogrešili? Da li je trebalo da skrenemo levo kod Albukerkija?

I nakon Drugog svetskog rata na vlast je došao gologuzi proleterijat (mada, ruku na srce, mnogo drugačiji od ovog), ali su se oni, vremenom, emancipovali i elitizovali. Počeli su da školuju svoju decu i izabrane pulene na prestižnim svetskim univerzitetima i da ih pripremaju za sledeće nosioce i čuvare sistema. Taman kada su oni trebali da preuzmu vlast, a sa njima, slutim, ne bi bilo tako loše, brana je pukla i nagrnuo je mulj sa svih strana. Šansa je postojala, ali je prokockana tamo krajem osamdesetih. Bagra je zavela svoja pravila, norme ponašanja i vremenom promenila mentalitet ovog naroda. Nije se tome čuditi, jer se ona prosečna većina vrlo lako povinuje i preliva ka onima koji u svojim rukama drže i nož i pogaču. Da se ne zavaravamo, nije ni mali broj onih natprosečnih koji su svoj intelekt i znanje stavili u službu novih gazda. Moral i etiku su, naravno, ostavili po strani, da čeka neka bolja vremena.

*Autor je novinar