Rašomonijada o „švajcarcima“

Kad ih je pitao šta tu rade, a oni mu odgovorili da štrajkuju glađu zbog stambenih kredita u švajcarskim francima (CHF). Prolaznik ih je posavetovao da prekinu štrajk, a On će reći Svojima da za sedam dana pripreme predlog rešenja, i da „ovi gore“ (sudije VKS) imaju tri dana da se oglase.

Sedam dana, za ono što institucije sistema (Narodna banka, Ministarstvo finansije i Vlada) nisu mogle za sedam godina. Naravno, štrajk je prekinut, a VSK je, posle dvogodišnjeg čekanja, u zahtevanom roku od tri dana, izašao sa stavovima. Pa posle neko kaže da su naše institucije sistema urušene.

Da podsetimo. Država je početkom 2005. godine donela odluku da će subvencionisati stambene kredite, indeksirane u EUR i CHF. Uz veliku pompu i promociju, lansirani su super povoljni stambeni krediti u CHF, nešto kao današnji „laki keš krediti“, sa rokom vraćanja od 30 godina i kamatom povoljnijom od tržišne. Pomenuti krediti su bili i osigurani kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, koja bi u slučaju raskida ugovora bankama morala da isplati preostale anuitete kredita, a da se država naplaćuje iz prodaje založenih stanova. Stambene kredite u CHF je od 2005. do 2008. godine uzelo oko 20 hiljada građana. U jeku euforične propagande pojavila se 2005. godine izjava tadašnjeg guvernera Radovana Jelašića (koja ovih dana kruži društvenim mrežama) o riziku dugoročnog zaduživanja u CHF. Sa slabim reakcijama.

Naprotiv, u martu 2007. godine, tadašnji koordinator u Ministarstvu finansija Milan Parivodić se osvrnuo na kritike guvernera o rizičnosti kredita u CHF, tvrdeći da su neosnovane: „Da su se ti ljudi ozbiljno bavili kretanjima kurseva DEM, CHF i EUR, u dugačkom vremenskom periodu, videli bi da je varijacija minimalna. Tako da nema nikakve opasnosti od uzimanja kredita koji su indeksirani u CHF.“ (Milan Parivodić: bivši profesor Pravnog fakulteta u Beograda i ministar za ekonomske odnose u Vladi Srbije 2004 – 2007. godine, danas ugledni advokat i ekonomski konsultant).

Dok mu guverner Jelašić odgovara: „Smatramo da ne bi bilo dobro da država dodatno podržava zaduživanje u CHF, sem ako nas nisu informisali da ulazimo u monetarnu uniju sa Švajcarskom. Možda se to i desilo u međuvremenu.“ Očito je guverner zaboravio svoju osnovnu funkciju i nadležnost regulatora bankarskog sistema, već se pretvorio u analitičara i eksperta koji na televiziji komentariše izjave ministara i savetuje građane.

On je imao zakonsku obavezu i ovlašćenje da u pisanoj formi, bankama koje su lansirale rizični proizvod, dostavi obavezujuće upozorenje, da će, ukoliko dođe do dramatičnih promena u kretanju kursa CHF, sve posledice snositi one same. Jer su lansirale i promovisale novi spekulativni proizvod. Na osnovu tog upozorenja, banke su morale da pismeno upozore o rizicima svakog potencijalnog klijenta ponaosob. Tačka.

Tokom 2011. godine, na inicijativu novog guvernera NBS Dejana Šoškića, NBS donosi odluku o zabrani indeksiranja kredita u stranim valutama, osim u EUR. Ostalo je nejasno zašto NBS tada nije naložila da se raskinu svi dugoročni ugovori o stambenim kreditima u CHF uzeti u prethodnih šest godina, i da se dalja otplata preostalih anuiteta indeksira u EUR.

Zabranjeni su budući (kojih nije ni moglo biti), a stari nisu suspendovani. Kada je 2013. godine problem eskalirao, NBS se umesto njegovog rešavanja, uglavnom bavila „teorijom“. Dala je četiri moguća modela za rešavanje problema kredita u CHF, i preporučila dužnicima da se jave svojim bankama i zajednički traže rešenje. Što su oni znali i bez centralne banke, jer nema zajedničkog rešenja kad dužnici hoće, a banke neće.

U isto vreme, zemlje u okruženju (od kojih su Mađarska i Hrvatska imale preko 100 hiljada kredita u CHF), status ovih kredita pozitivno su rešile u korist dužnika.

Svima je poznato da je jedan broj građana, kroz slične traume prolazio davne 1992. godine, u vreme hiperinflacije i sankcija. Uz podršku i promociju najvećih državnih funkcionera i uz zvanične dozvole za rad Narodne banke, formirane su piramidalne banke, Dafiment i Jugoskandik.

Za deviznu štednju građana, odobravana je devizna kamata od 10% mesečno. Štedele su tri grupe građana. Siromašni građani za „zadnjim“ devizama iz slamarica, kontroverzni biznismeni i tzv. „žestoki momci“ i visoki državni velikodostojnici. Ostale su nezaboravne slike ljubljenja uglednih javnih ličnosti sa „narodnom majkom“. Imalo i za državne pozajmice i investicije, i za uglednike. Pre nego što je lanac pukao druga i treća grupa su najčešće već naplatile glavni dug i astronomske kamate.

Kao i uvek, zalomilo se na običnom narodu. Kad su okončane lude i nezaboravne „devedesete“, postpetooktobarska država je mogla da kaže gubitnicima/štedišama, ko vam je kriv što su vaše pare propale, potpisali ste ugovore. Takva je tržišna ekonomija. Što ste se kockali. Kako ste mogli poverovati da vam neko može isplaćivati takve astronomske kamate. Ali nije.

Država je prihvatila da su NBS i piramidalne banke prevarili građane, pa je 2002. godine donet zakon o vraćanju glavnog duga štedišama Dafiment banke i Jugoskandika, u ukupnom iznosu od oko 400 miliona EUR, zaključno sa 2016. godinom.

Šta nam je činiti danas sa „švajcarcima“?

Nedvosmisleno je utvrđeno da najveću odgovornost snose: (1) banke, koje su lansirale i prodavale rizičan proizvod; (2)država, koja je snažno podržala prodaju rizičnog proizvoda svojim subvencijama i osiguranjem kredita; (3)NBS, jer je znala/upozoravala na rizične kredite u CHF, ali ništa nije preduzela da u okviru svojih ovlašćenja zabrani ove kredite, ili pismeno upozori poslovne banke da će snositi sve štetne posledice.

U tom smislu, predlažu se sledeća rešenja i sankcije:

Da se problemi dramatičnog rasta kursa CHF i enormnog rasta visine stambenih kredita u CHF, pozitivno reše u korist građana-dužnika, a da dosadašnje nastale štete (gubitak banaka) snose jedini odgovorni akteri: 50% Narodna banka Srbije, iz dela godišnje dobiti, koji na ime dividendi uplaćuje u republički budžet; 50% poslovne banke koje su davale kredite. Program i dinamiku će zajednički utvrditi krivci.

Zbog propusta i nečinjenja kažnjavaju se: tadašnji guverner NBS Jelašić sa jednogodišnjom guvernerskom platom u iznosu od 60 hiljada EUR (12 meseci po pet hiljada); svi članovi kolegijuma guvernera od 2013. godine, po jednu polovinu godišnje plate u iznosu od 30 hiljada EUR (12 meseci po dve i po hiljade).

Nađeni su krivci, ali su po predsedniku najveći krivci ipak Đilas, Obradović i Jeremić. Nisu krivi samo za hvatanje Karadžića i Mladića, pljačkašku privatizaciju, priznanje Kosova, bankrot države, bujanje fašizma, nego i za stambene kredite u CHF. Što znači da je manje bitno rešiti problem i stvarne krivce, već prvenstveno proglasiti odgovornim i za ovaj slučaj „dežurne krivce“ /poimenično.

Autor je ekonomski analitičar