Raspad velikog „pobedničkog tima“ – kako se sećamo 5. oktobra: Lični stav Dragice Stanojlović

Tada je država bila pod strogim sankcijama međunarodne zajednice i potpuno razorena ratovima u kojima nije učestvovala.

Godinu dana ranije NATO snage su gotovo tri meseca bombardovale gradove i sela, uništavajući privredne i infrastrukturne objekta.

Građani, koji su preživeli Miloševićevu vladavinu, doživeli su peti oktobar kao kraj nemerljivih muka i stradanja i početak novog perioda, verujući da će, najzad, moći da žive u uređenoj i na pravima i pravdi zasnovanoj državi.

Verovalo se i očekivalo mnogo više no što su realne mogućnosti dopuštale.

I krenulo se uzlaznom putanjom, ukinute su sankcije, država je vraćena u međunarodne organizacije, podrška sa strane je bila evidentna, kao i podrška građana na republičkim izborima, održanim krajem godine.

Imali smo istorijsku šansu da izgradimo novi sistem zasnovan na proverenim pravilima po kojima funkcionišu organizovane države.

Teško nasleđe prošlosti nije bilo lako otkloniti, zahtevalo je požrtvovanost, predanost i maksimalnu odgovornost novo izabranih predstavnika građana.

Trebalo je sa društvene scene skloniti sve asistente zločinačkog Miloševićevog režima i sa novim, pouzdanim ljudima, graditi novi državni i društveni sistem.

Veoma brzo se pokazalo da ljudi koji su preuzeli odgovornost za izgradnju novih pravila organizacije države, nisu dorasli tom velikom, ozbiljnom, istorijskom zadatku.

Ponašali su se kao raštimovani orkestar u kome svaki član svira sopstvenu partituru.

Umesto sinergije i brzog delovanja, kako bi se oslobodili diverzantskog delovanja poraženih, nastalo je besmisleno odugovlačenje, otvoreno usporavanje i osporavanje od strane predsednika, Vojislava Koštunice, i tiha opstrukcija predloženih ideja premijera Đinđića.

Veliki „pobednički tim“ je počeo da se raspada, a pojedini njegovi članovi su otkrili da je nastala pometnja šansa za njih, pa su uspešno sebi obezbeđivali pogodnosti i zavidan imetak.

Na brzinu osmišljen koncept privatizacije ostavio je na hiljade radnika bez posla i materijalne sigurnosti, dok je onima koji su ga kreirali doneo društveni ugled i materijalno blagostanje.

Takve akcije su izazvale podozrenje i nepoverenje kod građana.

Radnici, bačeni ponovo na socijalnu marginu, kao i pristalice nove vlasti doživeli su razočarenje i osetili se izdanim.

Očekivanja su izneverena, vera u boljitak je nestala, društvo je ponovo bilo u stanju visoke napetosti i nezadovoljstva.

U takvoj situaciji nastaje nesaglediva tragedija ubistvom premijera Đinđića.

Njegova vanvremena ličnost je uspevala da održi neku vrstu ravnoteže u državi.

Bez njega sve što je urađeno počelo je da se urušava, što su vešto iskoristili sledbenici i učesnici Miloševićevog režima, da napuste dotadašnje zaklone i ponovo se pojave na političkoj sceni.

Sumanuta i nemerljivo štetna odluka tadašnjeg predsednika, Borisa Tadića, da ih abolira od svih zlodela, otvorila je velika vrata socijalistima i radikalima da osvoje vlast.

Vladaju duže od decenije, uništavajući sve čega se dotaknu.

Prisvojili su državu i sve njene resurse, poništili sve društvene vrednosti, suspendovali odgovornost, čast, pristojnost i ljudskost.

Ponovo smo, kao i pre dvadeset i tri godine na ivici egzistencije.

Tavorimo bez nade u okruženju bremenitom nasiljem, otimačinom, i nesigurnošću svake vrste. Sećamo se nekog dalekog petog oktobra sa tugom, pominjući šesti oktobar koji se nije dogodio.

Strepimo od poteza bezumnika u ulozi apsolutnog gospodara Srbije, koji svakodnevno povlači sve tragičnije poteze po sve nas. Sve što se pozitivno zbilo tih nekoliko godina posle petog oktobra, poništeno je i obesmišljeno.

Batrgali smo se po kružnoj putanji i stigli na početak. Još da nam uvedu sankcije, kojima nam prete, pa da tragična slika sa početka veka bude kompletna.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.