Rat brojkama i postistinama

Izborni programi su, dakle, ipak važni za analizu ponašanja partija i kandidata, kako u procesu dolaska na vlast, tako i za procenu efekata njihove vladavine. Badž i Robertson su još daleke 1979. godine osnovali Grupu za istraživanje manifesta.

Sadržaj izborne ponude, zastupnici ovog pristupa, kategorizuju po određenim oblastima, te upoređuju tokom vremena stepen promena u okviru jedne partije, zatim između različitih partija i na kraju, između različitih država.

Naime, neophodno je, uz analizu sadržaja samih programskih dokumenata, uzeti u obzir i ispitivanje njihovog (ne)doslednog zagovaranja u borbi sa drugima u kompetitivnom izbornom procesu, a onda i način na koji različiti programi manje ili više skladno funkcionišu u političkoj agendi određenog mandata konkretne vlade.

Rečju, (1) analizi izbornih obećanja sledi (2) poređenje onoga što su stranke obećavale u kampanji sa onim što se zaista našlo u programima vlade i (3) uslovima i razlozima manjih ili većih razlika između programa i realnih ostvarenih aktivnosti i rezultata.

U našim istraživanjima (Pilipović, Stojiljković, Spasojević, 2012, 2014, 2016), ovaj obrazac smo pojednostavili, polazeći od uslovne, radne podele javnih politika u izbornim manifestima stranaka i koalicija na tri velika tematska segmenta: politički sistem i odgovornost i ekonomski i socijalni sistemi i politike, na njihovu analizu u užim problemskim celinama poput korupcije, vladavine prava, javnih nabavki, zapošljavanja ili penzija.

U aktuelnom izbornom kontekstu prioritet čini traganje za odgovorima na tri ključna pitanja:

(1) Koji ključni problemi, odnosno predlozi njihovog rešavanja dele kandidate i stranke/koalicije?

(2) U kojoj meri se razlikuju ideološki i policy stavovi stranaka – žargonski rečeno načelne žvake i ponuđeni dilovi?

(3) Šta je upravljiva i održiva politika u postizbornom periodu?

Na za birače najbitnijoj, socioekonomskoj ravni, razlike u vođenim politikama u najvećoj meri vode realnom razlikovanju političke levice, centra i desnice. Od „prave“ levice se očekuje zagovaranje robusnih redustibutivnih politika, kojima se, kroz progresivne poreze, u značajnoj meri vrše transferi od bogatih ka siromašnima u cilju stvaranja društva blagostanja i široko dostupnog i kvalitetnog obrazovanja i sistema zdravstvenih i socijalnih usluga. Nasuprot tome, desnicu karakterišu javne politike koje smanjuju javnu potrošnju i redukuju socijalne transfere pozivajući se na ideologemu da je najbolje prepustiti rešavanje problema tržištu i rezultirajućem privrednom rastu.

Kada je o Srbiji, ali ne i samo njoj, reč naši prethodni nalazi govore o saznajnoj ispražnjenosti i tematskoj oskudnosti vođenih kampanja, odnosno odsustvu prepoznatljivih a istovremeno merljivih i oročenih izbornih obećanja.

Istraživanje BIRN-a pokazuje, takođe, da se dominantne diskursne strategije mogu svesti na direktnu osudu ili podršku, zaklanjanje iza autoriteta, politički narcis, strategiju kontrasta (dobri i loši momci), strategiju zaštitnika i žrtve, zamenu teza i populističku intimizaciju sa građanima. Kampanja u najvećoj meri „proizvodi diskursne strategije u kojoj se stranke međusobno kritikuju, osporavajući međusobnu politiku, ne praveći kritički otklon prema danima vlastite vladavine“ (Birn, april, 2016).

I zaista „rat brojkama“ i „postistinama“ – prenapregnuto i krajnje pojednostavljeno preokviravanje istih podataka i njihova krajnje različita interpretacija i stavljanje u različite kontekste karakteriše sve naše kampanje. Isti podaci o kretanju zarada i penzija ili stopama nezaposlenosti koriste se da podupru krajnje različite (i jednostrane) političke zaključke.

Umesto kritičkog dijaloga i argumentacije na izbornoj pozornici je zaglušujuća buka paralelnih monologa u kojoj niko nikoga ne čuje i ne želi da čuje.

A stanje u medijima je takvo da i nemate priliku da ih uporedite.

Analizu dodatno komplikuje i nastojanje izbornih aktera da se ne kaže ništa što bi iritiralo siromašnog „prosečnog“ birača, što vodi ideološkoj mimikriji u kojoj se od strane vlasti tvrdi da će se neće (snižavanje) učiniti nešto što će se uraditi ili pak hoće učiniti (povećanje penzija i plata) nešto od čega će malo šta biti kad prođu izbori.

Umesto svakog uputstva – mustre za ponašanje na izborima predlažem vam da pažljivo:

1. Odmerite da li se u samohvali i „pljuvanju“ drugih kandidati pozivaju na ikakve proverljive i uporedive podatke i argumente

2. Šta to u „prethodnom životu“ njih i njihove timove preporučuje za pozicije na koje bi da se uspnu?

3. Čime garantuju da će i uraditi to što su obećali i u kojim rokovima?

4. Postoje li mehanizmi kontrole ili će nakon što zasednu na presto sebe učiniti nedodirljivim?

I onda izađite na izbore. Možda se i pored svega (opet) prevarite. A ako ne izađete, prevariće vas sigurno.

Autor je predsednik sindikata Nezavisnost