Rat do poslednjeg Ukrajinca

Patona je ova izjava koštala političke karijere, ali ideja nije odbačena od strane njegovih nadređenih a ni političara koji su došli na scenu posle toga pa sve do danas. Uvek su u njihovim glavama istočnjaci smatrani manje vrednim bićima i prokletim komunjarama a to se posebno odnosilo na Slavene (Slovene). Slaven se na engleskom kaže slave (slejv), što znači i rob.

Takav je bio odnos zapadnjaka prema istočnjacima pa su stoga prema istima podigli „gvozdenu zavesu“ za koju su posle okrivili njih same. Da bi se osećali koliko toliko bezbedni osnovali su NATO, uz obrazloženje da je to mirovna organizacija, ali ona to nikada nije bila niti je svoju mirovnost igde pokazala.

Američka politička borba protiv „komunističke opasnosti“ podržana povodljivim pravosuđem dugo je orgijala sa one strane velike bare. Veliki Čarli Čaplin je to najbolje osetio. Strah od Rusije ma koliko ona bila moćna ili nemoćna nikada nije jenjavao a pored toga Ameri su morali imati neprijatelja.

Agresija na Rusiju posebno konstruisanim špijunskim avionima a kasnije satelitima nikada nije prestajala. Nadmenim evropejcima nikada nije padalo na pamet da svoje istočne susede pozovu na bilo koju vrstu saradnje – naprotiv, po nagovoru njihovih mentora i tutora sa Zapada kad god su mogli podmetali su im klipove u točkove. I jedni i drugi su se silno radovali kada su mogli pisati o strahovladi i diktaturi u Rusiji, ali su prećutkivali da u najgorem periodu vršioci najviše vlasti nisu bili Rusi nego pripadnici drugih naroda.

Prirodna bogatstva Istoka su uvek bila tajna a silna želja Zapada a svaki napredak na Istoku opisivan je i predstavljan kao opasnost za ostali svet. Cilj Amerike posle Drugog svetskog rata bio je obnoviti razorenu ali i pokoriti što veći deo Evrope i prići što bliže granicama Rusije.

Najviše su obnavljali dojučerašnje ratne neprijatelje a saveznike iz ratnog perioda, također razorene ratom, smatrali su opasnošću koje se treba bojati i držati pod kontrolom. Vlast u SSSR-u se u toj situaciji nije snašla i zbog toga se sada Rusiji ispostavlja račun. Umesto da Slavene sa svojih zapadnih granica, a i ostale susedne narode, prihvati kao ravnopravne partnere, ta vlast ih je oduvek smatrala mlađom braćom koju treba držati pod kontrolom i u pokornosti.

Posledice takvog odnosa su prve osetile pribaltičke republike a onda se nastavilo: Jugoslavija 1948, Mađarska 1956, Čehoslovačka 1968 – stalan pritisak na Poljsku, itd. Mudri ljudi su i tada govorili: stvaranje panslavenskog saveza i fronta bi bilo mnogo korisnije nego osnivanje VU. Ujedinjeni, Slaveni bi bili najbrojniji narod u Evropi, razjedinjeni, bili su meta i žrtve i Istoka i Zapada.

Pod snažnim pritiskom Amerike, Evropa je pod svoje krilo primila zemlje na granici Rusije da bi u njima mogli razmestiti svoje agresorske potencijale. Ukrajina se u toj igri provela kao nestašno i neposlušno dete koje nije na vreme shvatilo da se sprema oluja pa je ostalo samo na igralištu koje je zahvatilo nevreme sa kišom i gradom. Da li su takva deca ili neki stari mangupi koji su došli odnekud preuzeli stvar u Ukrajini, nećemo tako brzo saznati.

LJut sam na Rusiju zbog postupka prema Ukrajini, predugo se čekalo a premalo preduzelo pre ovako okrutnog koraka oružjem. Agresija jasno pokazuje da je politika pala na ispitu. Na ovom ispitu rezultat podjednako zavisi od obe strane, a kada su u pitanju dve strane, onda uvek bude onako kako hoće onaj koji neće. Zapad neće mir u svetu jer onda ne bi mogao prodavati svoj najkurentniji proizvod – oružje.

Američka administracija ima razrađene opšte planove kako izazvati lokalne krize i sukobe kada je to njima potrebno. Recept koji pouzdano pali je izazivanje međunacionalne mržnje kod nacija sa malim nacionalnim razlikama ali sa velikom mogućnošću naduvavanja istih. Taj recept je primenjen u razbijanju SFRJ, u orgijanju po Avganistanu, maltretiranju svega u Iraku, rušenju i pljačkanju Sirije a ni događaji u Libiji nisu daleko od toga.

Iskustva iz ovih nečasnih i neljudskih rabota detaljno su analizirana i sofisticirana a zatim primenjena na atak na Rusiju kroz izazivanje njene agresije na Ukrajinu. Stari recept je upalio, Rusiju razapeti na stub srama a Ukrajina je tu kolateralna šteta. Horski medijski plač nad sudbinom ukrajinskih izbeglica mi deluje licemerno jer se njime više želi prikazati tobožnja evropska humanost nego stvarna briga za te ljude. Zapadne politike su uspele da protiv Rusije u ratu u Ukrajini pokrenu popriličnu medijsku mašineriju koja sladostrasno razapinje Rusiju i Putina na stub srama dok političari voajerski uživaju u tuđim nesrećama radujući se svojoj koristi.

Biće to rat Zapada protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca. Putin je pao na ispitu i teško da će se oporaviti da bi imao šansu za popravni. Nije iskoristio znanje i iskustvo vrsnog političara i diplomate pored sebe – Lavrova, i njegove mogućnosti uticaja u UN a to je bila prava adresa za rešavanje problema – nikako agresija.

Zapad je u više navrata uvodio sankcije Rusiji pa se zbog toga ne razlikuje mnogo od ruske agresije jer, i sankcije su vid agresije. Taj zapad čine potomci onih koji su 1812. na Moskvu jurišali konjicom i sabljama a 1942. tenkovima i avijacijom. Oba puta su se vratili podvijena repa. Sada oružje šalju Ukrajincima. Mi smo agresiju sankcijama baš osetili. A osećamo i sada jer taj isti Zapad nam postavlja ultimatum; odbacite Rusiju i Kosovo ako hoćete sa nama.

NJihova politika prema nama svedena je na princip ili-ili, ali nisu takvi prema svim svojim članicama. Nije to prvi put; ultimatumi su upućivani pred oba svetska rata. Nisu oni zaboravili ni Gavrila ni 27. mart. Naši istočni susedi su brzopotezno i bez kriterijuma primljeni u EU. To im je znak pažnje jer su i Bukurešt i Sofija pred početak oba rata bili na njihovoj strani – na strani agresora. Pored toga, cilj njihovog prijema u EU značio je zaposedanje zapadne obale Crnog mora i približavanje Rusiji i iz tog pravca.

Odnosom prema nama žele da pokažu kako će se provesti mali a neposlušni. Putin će se iz ovoga teško izvući ali; sam trčao, sam pao, sam se udario. U rat se ne ide bez saveznika i podrške. Ako to nemaš znači da si na pogrešnom putu. Kraj će biti bolan za obe strane: Rusiju i Ukrajinu. Zapad će se nekako ( . . . . . . . . . ) izvući.

Autor je vojni pilot u penziji