Rat i ptice u Harkovu

Dane od 24. februara proveo sam u Saltivki, ukupno devetnaest dana. Nijedan dan nije bio dana bez eksplozija i granatiranja. Nikada u životu nisam pomislio da možeš da se navikneš na rat. I sada ne mislim tako, ali već nekoliko dana se nisam ni probudio tokom bombardovanja.

Komšije su se budile, a ja ne.

Mačke na ulici. Prvih dana preplašeno su skakale, a sada se šetaju po dvorištu, čuju daleke eksplozije – a ne osvrću se.

Jednog od prvih dana rata, mojoj ženi i meni je na ulici doletela svraka i, obraćajući nam se direktno, sasula nam je na svom svračijem, takav gnev, osudu i molbu, kao da je ptica molila: „LJudi, odmah zaustavite ovu sramotu!“ Bilo je tako čudno, tako neočekivano. Dugo nam je graktala šta je imala, a onda je vrlo nezadovoljna odletela. A sada se svrake gotovo ne plaše bliskih eksplozija. Štaviše, počinju da grade svoja gnezda. To znači da je proleće blizu i priroda ide svojim tokom.

Oni koji se teško navikavaju na promene su golubovi. Obična ptica debele kože, koja malo obraća pažnju na okolinu i može da se gnezdi svuda, ovog puta je prilično stradala. Zbog rata i promene situacije manje je bilo hrane na gradskim ulicama, bilo je i mnogo snega, a ljudi koji su nekada hranili ovu pticu mira počeli su manje da dele hranu sa svojim ljubimcima. Gladni, uplašeni, nadaju se nečem, žele da dolete do svakog prolaznika, pogledaju ga u oči, traže pomoć. Srećom, ima građana koji još uvek pronađu vremena i prilike i donesu koje zrno žita, mrvice hleba i druge poklone za golubove. Čak sam video i milosrdnu ženu kako hrani ove ptice pravo sa svog prozora na poslednjem spratu, a one, ptice, majstorski su grabile hranu u letu.

Nažalost, nisu sve preživele ove turbulentne dane; usred snega tu i tamo nađete smrznuta tela golubova, ili vidite druge smrznute ptice pa shvatite da niste mogli pomoći.

Još jedan znak ratnog vremena – invazija u gradu raznih detlića. Nikada ih ranije nisam video toliko. Tražeći male ukusne insekte ispod kore drveća, toliko su strastveni da ih nađu, da ne čuju nikakvo bombardovanje. Međutim vrlo brzo osete osete ako su im ljudski pogledi preblizu i očajnički beže bez ulova. Ni sive i crne vrane, možda najpametnije od ptica, ne osećaju se baš samopouzdano. Nešto sumnjaju, pa prvo gledaju u daljinu, gde se čuju eksplozije. Na kraju, posvete se žiru, kestenu i drugim poslasticama skrivenim pod snegom. Takva su vremena da se nije baš lako prehraniti. Kada se u blizini desi eksplozija, uzlete nakratko, ali se brzo vrate, jer shvataju da nema direktne pretnje.

Zašto ovo pišem? Da, bombarduju nas i svima nam je teško. Ali ima onih kojima je sada još teže od nas. Pišem o pticama koje su ove godine imala jako hladnu zimu i sada hladno proleće puno eksplozija. Sigurno ćete se složiti, nije potrebno mnogo, tek izvaditi šaku semena ili krupice i sipati, ili u posebno korito za hranjenje, ili jednostavno na sneg. A ptice će dobiti priliku da prežive i zacvrkuću svoju pesmu posle naše pobede. A ako ove ptice uginu – i naša pobeda neće biti tako slatka. Zar ne?

Dakle, ovaj tekst o pticama koji sam postavio negde 14. marta na Fejsbuk pročitalo je nekoliko hiljada ljudi, desetine ih je prenelo ili na svoj Fejsbuk ili na Telegram. Danas sam kupovao kolačiće u prodavnici koja se nalazi nekoliko blokova od mog doma. Prodavac, koga sam video prvi put u životu, iznenada me je prepoznao i radosno mi rekao da on sada skuplja sve mrvice koje su preostale od kolačića i hleba, ne baca ih, već hrani ptice. I pričao je o tome na takav način da sam osetio koliko mu je važno. Čovek koji razume važnost zaštite ptica usred bombardovanog grada, između vazdušnih napada, nepobediv je čovek. Narod sastavljen od takvih ljudi je nepobediv narod.

Vidim sad sve više hranilica za ptice unaokolo. Imamo još snega i ptice jako teško opstaju u takvim uslovima, ali vidim da nas ruske ubice nikada neće pobediti.

Prevod na srpski: Marija Vislavski