Rat protiv aždaje sa sedam glava

Sam izraz potiče od latinske reči „corruptio“, što znači podmitljivost, pokvarenost, izopačenost. Klasično shvatanje korupcije u sociologiji, a šire u politici, polazi od ideje da je korupcija izraz kvarenja moralnih vrednosti društva (Aristotel, Makijaveli, Monteskje).

To je patološka pojava u kojoj vladajuća politička klasa lični interes stavlja iznad interesa društvene zajednice, u cilju lične ili materijalne koristi. Ona ne samo da je moralno štetna nego je ključni uslov neefikasnosti države. Takođe ona je kršenje propisanih ljudskih normi radi zadovoljenja ličnih interesa, pa imamo razna podmićivanja (najčešće primanje novca u cilju dobijanja beneficija vlasti), nepotizam (zapošljavanje bliskih rođaka, u čemu nam nema premca – u pojedinim siromašnim opštinama više je zaposleno rođaka, prijatelja i partijskih kadrova na ovaj način nego preko ispostava NSZ) i sl.

„U predmodernoj državi kupovina javnih položaja se smatra opravdanom“ (Monteskje), gde javni činovnik korupciju smatra svojim izvorom prihoda. Otuda njegovo pravo, da kao partijski kadar primenjuje „kadijinu pravdu“ i posmatra građane kao objekat vladanja, a ne kao nosioca suvereniteta. „Korupcija ometa ekonomski razvoj i samim tim dovodi u opasnost stabilnost demokratskih institucija i osnovnih moralnih načela društva“ (Krivično pravna konvencija o korupciji, Preambula, Savet Evrope, 1999. godina).

Danas korov korupcije, uprkos proklamovanim parolama da neće biti partijskog zapošljavanja, sve više buja i širi se dakako. Prazne floskule političara da će doći do selekcije kadrova u javnim preduzećima, malo koga ostavljaju ravnodušnim i s razlogom izazivaju gnev sve više osiromašenih građana

Stalni koordinator UN u Srbiji Vilijem Infante izrazio je spremnost UN da pomogne šefu Biroa za koordinaciju službe bezbednosti Aleksandru Vučiću u osnivanju ekspertskih timova za izradu akcionih planova i preduzimanju konkretnih mera u borbi protiv korupcije, obuci personala i da pruži finansijsku podršku za izgradnju kapaciteta neophodnih u borbi protiv korupcije.

Šta nam valja činiti? Može li se voditi borba, ili je to samo još jedna u nizu iluzija? Primer zemalja koje su uspele (Čile, Kolumbija, Singapur, Tunis…) pokazuje da može. Da bi se vodila borba protiv korupcije, mora pre svega postojati volja, prvenstveno šefa države i vlade, koji su spremni da povedu antikorupcijski rat. Zatim u tu borbu uključiti proverene kredibilne ličnosti, neuprljane korupcijom i kriminalom, kako bi sistem vrednosti u društvu, koji je sada narušen i do temelja uništen, dobio jasno profilisanu fizionomiju i kroz reformisano pravosuđe postavio prave ljude na prava mesta. Šansa koju su dobili šef države i vlade, jaki igrači poput njih nadamo se ne smeju i neće propustiti.

Autor je student IV godine sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu