Rat u bivšoj Jugoslaviji obeležen je sistematskim kršenjem humanitarnog prava

U sukobima je život izgubilo više od 130.000 osoba, među kojima je većina civila. Za više od 10.000 osoba se još uvek traga. Desetine hiljada ljudi su bili zatvoreni u logorima, gde su preživeli torturu, seksualno nasilje, nečovečno postupanje i druge vidove nasilja i poniženja.

Oko 4.5 miliona osoba je prisilno napustilo svoje domove. Sukobe su obeležila velika razaranja i pljačka privatne i društvene imovine, privrednih dobara, kulturnih i religijskih objekata.

Nakon usvajanja Rezolucije 1503 u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija 2003. godine, kojom je najavljen kraj mandata Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), a države naslednice bivše Jugoslavije pozvane da ojačaju domaće kapacitete za procesuiranje ratnih zločina, Republika Srbija je donela Zakon o organizaciji nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine kojim su uspostavljene specijalizovane institucije za procesuiranje ratnih zločina – Tužilaštvo za ratne zločine Srbije (TRZ), specijalizovana sudska veća, policijske jedinice za istrage i zaštitu svedoka, kao i služba za podršku svedocima i žrtvama. Doneti su i drugi zakoni i podzakonski akti, a zaključeni su i bilateralni sporazumi kojima su stvoreni važni uslovi za procesuiranje ratni zločina i regionalnu saradnju.

Za 19 godina postojanja specijalizovanih institucija, pravosnažno je osuđeno 88 osoba za zločine počinjene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini (BiH) i na Kosovu. Ukupno je optuženo 222 osobe u 96 predmeta. U predistražnoj fazi se nalazi još 1.731 predmet.

Fond za humanitarno pravo (FHP) kao jedina domaća nevladina organizacija koja u kontinuitetu prati sva suđenja za ratne zločine pred sudovima u Srbiji duži niz godina ukazuje na brojne manjkavosti ovih postupaka – od nedovoljnog broja optužnica, malog broja optužnica protiv visokorangiranih pripadnika vojske i policije, nepostojanju optužnica za zločine protiv čovečnosti, čestog odlaganja glavnih pretresa, višegodišnjeg trajanja postupaka, do manjkavostima u sistemu zaštite i podrške žrtava i svedoka.

Ni tokom ove godine nema velikih pomaka u prevazilaženju navedenih problema. Trenutno je pred sudom u Srbiji u toku 25 postupaka za ratne zločine; doneto je ukupno pet prvostepenih presuda; od ukupno zakazanih 108 glavnih pretresa održano je 64. Jedanaest zamenika tužioca za ratne zločine je tokom 2022. godine podiglo ukupno sedam optužnica protiv 11 lica.

Dve optužnice su rezultat regionalne saradnje sa Tužilaštvom BiH, dok su četiri optužnice rezultat vlastite istrage TRZ-a. Optužili su jednog visokorangiranog pripadnika bivše JNA – Dušana Lončara, mada je dokaze za procesuiranje TRZ posedovalo još od 2007. godine a FHP je protiv njega podneo i krivičnu prijavu 2016. godine.

Međutim, ono što je drugačije u odnosu na prethodne godine jeste nova praksa TRZ-a koja se tiče podizanja optužnica u odsustvu odnosno protiv lica koji nisu dostupni organima gonjenja Srbije.

Tako je tokom ove godine TRZ podiglo dve optužnice protiv državljana Hrvatske – Branka Tunića za zlostavljanje i ubistvo jednog pripadnika JNA 1991. godine i protiv četvorice pilota hrvatske vojske za granatiranje kolone civila na Petrovačkoj cesti 1995. godine.

Suđenje Tuniću je u toku, dok se odluka suda da se postupak protiv hrvatskih pilota vodi u njihovom odsustvu još uvek čeka.

Krivično zakonodavstvo Srbije omogućava da se, pod određenim uslovima, sudi u odsustvu licima koji trenutno nisu dostupni državnim organima Srbije.

Iako su suđenja u odsustvu u određenim situacijama potrebna i opravdana, u slučaju ratnih zločina ona predstavljaju korak nazad u uspostavljanju pravde za zločine koji su počenjeni tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije.

Ona me doprinose jačanju regionalne saradnje, na kojoj iz godine u godinu insistira Evropska komisija u godišnjim izveštajima o napretku Srbije na putu ka Evropskoj uniji, kao i glavni tužilac Međunarodnog rezidualnog mehanizma Serž Bramerc u izveštajima Savetu bezbednosti UN.

U regionu Hrvatska već duži niz godina sudi u odsustvu i to uglavnom optuženima koji su srpski državljani gde danas i žive što je bilo predmet brojnih kritika od strane međunarodne zajednice. Regionalna saradnja između tužilaštava u regionu mora da postoji s obzirom da su zločini činjeni na teritoriji jedne države a da se žrtve, svedoci, počinioci i dokazi često nalaze na teritoriji druge države.

Uspostavljanju prakse suđenja u odsustvu u Srbiji će za posledicu imati da se u ulozi optuženih nalaze samo državljani nekih od država regiona kojima će se suditi za zločine koji su počinili nad pripadnicima srpskog naroda.

Na taj način se suđenja za ratne zločine obesmišljavaju i koriste u političke svrhe čime se stvara iluzija da državni organi brinu o tome da srpske žrtve dobiju zadovoljenje pravde koju, prema mišljenju političkih elita u Srbiji, nisu dobile pred Haškim tribunalom.

Realnost će zapravo biti drugačija – sudiće se praznoj optuženičkoj klupi, a u slučaju i da optuženi bude i osuđen on neće otići u zatvor gde bi izdržavao kaznu za nedela koja je počinio.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.