Ratni zločinci kao beli medvedi

Predsednik države nam je onaj lik koji se napio proslavljajući što nam je ubijen predsednik vlade. Predsednik Srbije je isti ona individua koja je razbijala ulične table na kojima je pisalo Bulevar Zorana Đinđića i preko njih lepio Bulevar Ratka Mladića.

Predsednik Skupštine Srbije, najvišeg zakonodavnog organa, jeste čovek koji je devedesetih godina bio najbliži saradnik Slobodana Miloševića.

Član Skupštine Srbije godinama je bio osuđeni ratni zločinac. Drugog osuđenog ratnog zločinca dočekao je (između ostalih) sin predsednika. Istina, nije mu tom prilikom uručio orden već „samo“ ključeve od stana i automobila i „džak para“.

Danas se mnogi čude kako to da mural Ratka Mladića, takođe osuđenog ratnog zločinca, čuva kordon „narodne milicije“.

Odgovor na to je zapravo veoma jednostavan – krivi smo mi. Mi smo, pre svega, dozvolili da budu birani umesto… Vuk (radikali) dlaku menjaju, ali ćud ne.

Zato nikoga ne treba da čudi to što su u Srbiji ratni zločinci zaštićeni kao beli medvedi. A nisu tako retke zverke. Ili (samo) nisu dobro raspoređeni – svi su na ili uz vlast.

Sada je, još uvek se nadam, većini u Srbiji jasno da se ono što nije urađeno 6. oktobra 2000. godine danas mora uraditi. Ubeđen sam da postoje ljudi kadri da to i urade. Ne želim da verujem ću u ovakvoj Srbiji završiti.

Preživeo sam svašta – platu od dve marke, redove za šećer i ulje, ratove, bombardovanje…

Preživeću valjda i ovu vlast, dočekati neku novu u kojoj će se, za početak, znati gde je mesto ratnim zločincima.

Autor je novinar u penziji.