Ratni zločinci u – samoodbrani!

Ne samo zbog saznanja da je na takav način Sadam Husein pronađen u jami gde se skrivao. Niti zato što ima onih koji će kad se možda ipak reše „na izdaju“ imati opravdanje da će svoju porodicu što je bila talac najneuhvatljivijeg ratnog zločinca izvući iz psihološke i materijalne bede. Ne ni zato – što je apsolutno luda pomisao – da bi možda sam Ratko Mladić ohrabrio one koji su ga dosad čuvali da tako nešto učine da bi im se odužio za sve pretrpljeno, već zbog samog čina po sebi.

Bila je to brza i prva reakcija vlasti na polovično (zbog holandskog veta) dobre vesti iz EU o prihvatanju Srbije na puta sa kojeg više nema povratka (bar na to upućuje logika ne računajući sa „specifičnostima“ zemlje Srbije). U trenutku kad i sami zbog spoljnopolitičkog obrta predsednika lično nisu očigledno imali drugog izbora. Jer, toliko zaklinjanja da se sve čini da Mladić ode u Hag prelazi sve okvire mogućeg poverenja da se govori istina. Čak i na izgled nekako suvislo opravdavanje da ni moćna Amerika evo toliko dugo ne može da nađe Bin Ladena gubi na značaju. Pogotovo što, uprkos terorističkim mrežama i umrežavanjima – nije poznato da u Americi postoji neki lobistički pokret koji bi bio za – Bin Ladena, kao što je ovde onaj antihaški što neminovno i organizovano izlazi na izbore.

Ali čini i neuporedivo više od samih izbora. Sa sigurnošću se može sumnjati da su namere neuporedivo ambicioznije od samog imena. „Antihaški lobisti“ izlaze i na ulice i na stadione. Ne prvenstveno da bi zaštitili Mladića i bili protiv „antisrpskog Haga“ (među njima verovatno ima i onih koji baš mnogo ne brinu za haške zatvorenike) već koristeći „velikog srpskog i pravoslavnog heroja“ kao simbol svoje borbe – sprečili svaku promenu u svakoj srpskoj zemlji, uključujući i RS i „reviziju Dejtonskog sporazuma“. Jer, opredeljenje za promenu je: borba protiv kriminala, droge, mračnih poslova delova velikog kapitala, tajnih službi, interesa nekih stranaka i sveopšte korupcije koja se ne može svoditi na koverte u džepovima pojedinih lekara, profesora, policajaca. Pa čak i borba protiv „burazerskih veza“: ko će, na primer u ovom trenutku, dobiti pravo na lukrativan posao za reciklažu „otpadnih materijala“ na čemu se, poznato je, stiče neverovatni profit svugde u svetu ili kome će (ne gde će) od prvaka u pojedinim regionima otići pare od jeftino prodatog Telekoma. Nije isključeno da se „deca kao udarna snaga i izvidnica“ uče i na tome kako je sve dobro „za državu i veru“, a loše za Hag i EU krenulo posle atentata na premijera Đinđića.

I ma koliko ova pomisao o ulozi atentata u obrazovanju „patriotskih udarnih redova“ izgledala preterana na isti način joj se može pridružiti i druga slična: da je u samom Ustavu Srbije korupcija najvišeg stepena ozakonjena. Omogućivši strankama da raspolažu poslaničkim mandatima, uvedene su u stvari „blanko menice na korupciju“: stečeno je ustavno pravo na kršenje ljudskih prava pojedinaca, glasača, građana Srbije. U takvim prilikama, kad se sve što postoji može, naročito od onih u vlasti i opoziciji, dovesti u pitanje, prioritetni i jedini prav put prema svetu jeste kažnjavanje svih onih što su učinili ratne zločine, a na prvom mestu „prvaci“ u zločinima čija su velika „dela“ potvrđena i mestom i vremenom. I zato je povećanjem nagrade za Mladića, manifestovano bar da predsednik nije napravio spoljnopolitički obrt što se može nazvati korisnim kompromisom samo u Briselu i u Njujorku (UN) već u sopstvenoj obavezi da se suoči sa nedelima pripadnika sopstvenog naroda tek posle čega može to da traži i od drugih.

Namera da ode u Vukovar možda to najbolje pokazuje, pa i ako ne mora da kleči na grobovima (u teškim stvarima se ide korak po korak), može svojim prisustvom da pokaže i neosnovanost ovdašnje teorije da su „svi podjednako ubijali“. Kad se od toga pođe proizlazi da su na teritoriji bivše Jugoslavije i u Miloševićevim ratovima svi ratni zločinci to postajali u – samoodbrani.