Ratujemo li protiv virusa ili političara?

Kritike potiču od veoma uvaženih mislioca, filozofa Đorđa Agambena i profesora Antonia Verčelonea. Verčelone tvrdi da sada ne možemo znati šta će se desiti na kraju pandemije, da li će svet biti drugačiji ili ne, ali da posledice zavise i od kritičkog razumevanja perioda pandemije. Dakle, način na koji danas gledamo na pandemiju će imati uticaj na period nakon nje. Autor ovih redova, koji ostaje što je više moguće u svom malom stanu u Novom Sadu, veoma je zabrinut zbog narativa koji opisuje ovu pandemiju, ne samo u Italiji nego i u čitavom svetu:

1) Po balkonima, ljudi širom sveta pevaju svoju narodnu himnu; na televiziji svaka nacija broj svoje žrtve. Zovu me prijatelji da mi kažu da im je žao zbog onoga što se dešava u Italiji.

I ja sam zabrinut zbog svojih prijatelja, ali ne samo u Italiji i Srbiji, nego i u Hrvatskoj, Kirgistanu, Rusiji, zabrinut sam čak i za potencijalne prijatelje koje bih mogao da steknem u Africi ili Južnoj Americi da mi se bila pružila prilika da idem u te krajeve. Iz ove krize, ili ćemo izaći svi zajedno ili prosto nećemo izaći. Virus ne zna za granice, kao ni autor ovih redova. Treba da biramo, i to brzo: ili nacionalna samoizolacija ili globalna solidarnost.

2) Ostani kod kuće: pod tim se podrazumeva da je kuća mesto ljubavi, porodice, prirodno gnezdo. Nije uvek tako. Šta je sa ženama koje trpe nasilje? A šta je sa onima koji nemaju kuću ili ne mogu da se u svoju kuću vrate? Mislim na beskućnike, na zatvorenike (u Italiji se svakog dana rizikuju pobune u prepunim zatvorima širom zemlje), mislim na Rome koje žive u barakama na periferiji skoro svih evropskih gradova, mislim na migrante koji su u ovom trenutku zaglavljeni između svetova.

Mislim i na svoje drugare koji su gay i koji sada moraju da žive sa svojim homofobičnim roditeljima. Nikada se kao danas nije razotkrila nepravednost sveta u kom smo živeli i u kom ćemo verovatno živeti posle krize.

3) #Ostanikodkuće zato što smo svi u ratu protiv virusa. Ja iskreno nisam. Ja ostajem kod kuće zato što hoću da zaustavim virus, hoću da ga uništim, hoću da nestane. Ali nisam u ratu sa njim. Previše je mali.

U svom životu, bio sam u ratu samo sa bubašvabama. Virus se nije pojavio iz ništavila da bi napao čoveka, na tržištu u Vuhanu je imao priliku da se preseli sa jedne vrste na drugu zbog veoma loših higijenskih uslova u kojima ljudi žive. Opet, za širenje virusa je kriv sistem u kojem živimo. Protiv koga da budem u ratu? Protiv virusa ili protiv ljudi koji su naterali većinu čovečanstva da živi u nehumanim uslovima? Protiv virusa ili protiv vlasti koje već 20 godina ne finansiraju zdravstvo u Italiji?

Protiv virusa ili protiv političara koji nisu hteli da zatvore žarište u Bergamu, nadajući se da će virus sam od sebe nestati, kako ne bi oštetili privredu? Još tragičnije, ako smo u ratu protiv virusa, lekari su vojnici koji ne smeju da se suprotstave naređenjima, dok su bolnice rovovi. Ne mogu to da prihvatim, lekari su građani koji rade svoj posao, zahtevam da budu zaštićeni odgovarajućom opremom kako se ne bi zarazili, kao što se dešava u Italji, zato što bolnice nemaju rukavice i maske. Zahtevam da lekari imaju pravo da pričaju sa novinarima, i to ne samo anonimno, jer ako sada kritikuju bolnice u kojima rade automatski postaju  izdajnici i dobijaju otkaz.

„Lekari su heroji“, to čujem svakog dana. Duboko mi je žao lekara; heroji završavaju još u mladim godinama tri metra ispod zemlje, a ja bih da ti lekari žive što duže. Blago toj zemlji kojoj nisu potrebni heroji, reče Bertolt Breht.

4) Posle izolacije, nakon stresa koji svi građani doživljavaju u ovom trenutku, uslediće posttraumatski stres.

Filozof Masimo Kačari je rekao da je kuća „pravi košmar“; ljudi u izolaciji imaju veći rizik od depresije, povećanja anksioznosti i još mnogih drugih poremećaja (o čemu se u Danasu već dosta pisalo). Da li su države spremne da pruže psihološku podršku građanima kojima će se pojaviti posttraumatski stresni sindrom ili posle krize nek se svako snađe kako može?

U kriznim štabovima, zajedno sa epidemiolozima, trebalo bi da rade i ekonomisti, psiholozi i sociolozi, urbanisti i arhitekti. Postoji rizik da ćemo, posle žrtvi virusa korone, brojati i žrtve samoubistva, biće strašnih posledica po privredu, zbog toga bi političari, zajedno sa ekonomistima i sociolozima, morali da već planiraju budućnost posle krize (inače, ako to ne uradimo, isti smo kao i virus, ubijamo najslabije). Zašto uključujem u ovu priču urbaniste i arhitekte?

Razmislimo malo, nije ista stvar ostati kod kuće u prelepoj vili na brdima koja okružuju Torino ili u stanu od 30 kvadrata na devetom spratu betonskog solitera na periferiji navedenog grada. Danas, barem u Italiji, svako ko izađe iz svog stana da udahne svež vazduh je izdajnik, policija prati građane dronovima, kažnjava ljude koji trče sami u šumi. To je stari trik koji uvek funkcioniše, da bi se narod ispraznio od svojih frustracija, pronalazi se neprijatelj.

Pošto je virus ipak previše mali i ne bi reagovao na naše uvrede, onda je trkač taj koji može da postane žrtveni jarac, ili penzioner koji ide da kupi hleb. Italijanski gradonačelnici idu po ulicama (sa kameramama iza sebe, gle čuda!) i vređaju one koji se šetaju, sami. Da li su stvarno ti ljudi krivi? Da li se neko zapitao kako izgledaju njihovi stanovi?

Da li oni koji se sami šetaju znatno doprinose širenju virusa? Urbanisti imaju ulogu u osmišljavanju nekog boljeg gradskog sveta, ali bi u isto vreme mogli da savetuju ko može da ima pravo na sat ili dva šetnje. Bilo bi dobro da javno zdravstvo, u čitavom svetu, ponudi besplatnu, efikasnu i kapilarnu psihološku podršku. Biće to preko potrebno na kraju krize.

5) Koncept „socijalno distanciranje“ mora da se zameni sa „fizičko distanciranje“.

Nikada kao danas nije bilo potrebno da budemo „socijalni“. Jedva čekam da se opet otvore mesta kritičkog mišljenja: univerziteti, pozorišta, bioskopi (oni ozbiljni). Biće potrebno da se ljudi sretnu; meni je potreban – kao hleb – dijalog sa studentima, sa prijateljima s kojima idem u pozorište.

Online časovi u ovom trenutku pomažu, ali ne mogu (postoje neurološki dokazi) da zamene učionice. Masimo Popolicio, italijanski glumac, kategorično je odbio da glumi ispred kamere svog kompjutera, pozorište je ili uživo ili nije pozorište. U Italiji, država već godinama pokušava da didaktiku prenese na internet.

Ima sada dobru priliku da to re valizuje, to je odličan način da studenti samo bubaju i postanu poslušni podanici. Da li nas stvarno čeka svet gde svi rade od kuće? Bez fizičkih i ličnih kontakata? Nije li nam dosta virtuelnosti koja već hara u našem životu?

6) Na kraju, oni koji ostaju kod kuće često nazivaju neodgovornima one koji to ne rade. U pravu su, ali bi trebalo da se zapitaju zašto su neki ljudi neodgovorni.

Odgovor na ovo pitanje je veoma kompleksan, u Italiji, kao i u Srbiji, ljudi nemaju poverenje u ustanove i politiku. Nije moguće odjednom promeniti ovakav odnos. I čovek koji piše ove redove, kada je čuo kako neko sa vlasti govori: „od sutra će biti policijski čas od 17h“, dobio je ludu želju da izađe iz svog malog stana, i to baš u 17.02. Nije to uradio, naravno, ali ga je više ubedio profesor Radovanović, epidemiolog, sa svojim člancima u Danasu nego ljudi koji rade u institucijama.

Ne možemo ovde da analiziramo razloge ovakvog neposlušnog ponašanja, ali pokušajte, umesto da stavite vašu sliku na Facebook sa natpisom „#ostanikodkuće“ da razumete kompleksnost sveta oko vas.

Upitajte se da li bi neki političari mogli jednog dana da iskoriste „socijalnu distancu“ kako bi stvorili jednu međusobno udaljenu, ali kompaktu masu, koja bi bez prigovora prihvatila političke mere protiv slobode svakog građanina (da li su vanredne mere u svim državama stvarno samo priveremene?

Pogledajte šta se dešava u Mađarskoj i na Tajlandu). I da li bi klasne razlike, na kraju ovog perioda tokom kojeg smo naizgled svi ujedinjeni, mogle dovesti do strašnih društvenih sukoba?

Dakle, ostanimo kod kuće, tiho, razmišljajući, uz dobru knjigu koja može da nam pomogne u razumevanju toga ko smo i gde se sada nalazimo. Dve preporuke: Alesandro Manconi, „Verenici“ (naročito deo u kojem autor priča o kugi), i Elijas Kaneti, „Masa i moć“.

Autor je italijanski profesor koji živi i radi u Novom Sadu