Foto: EPA-EFE/MOHAMMED SABERIzraelska intervencija u Gazi, polako ali sigurno, „troši“ podršku koja je prati od strane najjačih zapadnih zemalja, oslonjenu na pravo ove zemlje da se brani od terorističkih napada. Razlog za to je u sve većem stradanju civila u Pojasu Gaze i neverovatno teškoj humanitarnoj situaciji 2,3 miliona ljudi koji tamo žive.
Ovim se pokazuje ispravnost teorije koja je uvek bila rasprostranjena u Izraelu, da bi ratove trebalo voditi u što kraćem periodu i zbog toga, što većom snagom, kako bi se postiglo što više.
Ako je cilj uništenje Hamasa, kako je Izrael definisao cilj rata u Gazi, onda se ovo pravilo ipak može dovesti pod u pitanje, jer bi trebalo svima da bude jasno, uključujući i izraelske generale, da se organizacija kao što je Hamas teško može uništiti na brzinu.
Ona praktično vlada Pojasom Gaze još od 2006. godine i imala je dosta vremena da se organizuje na način koji Izrael, preko svojih obaveštajnih izvora, očigledno nije mogao da prati kako treba.
Hamas je učinio sve što je mogao da Izraelcima napad na Gazu učini što komplikovanijim, a da istovremeno izloži civilno stanovništvo užasnim patnjama, kao protivtežu zločinima koje je isti taj Hamas učinio 7. oktobra na teritoriji Izraela.
Na ovaj način, stradanje civila i razaranje Gaze postaje ogroman problem za Izrael, bez obzira što se to i dalje ne pominje u izjavama njegovih predstavnika.
Razlog za to je već pomenuti problem javnog mnjenja u zemljama saveznicama Izraela, koje se polako ali sigurno, pomera od bezrezervne podrške napadu na Gazu prema pritisku za humanitarni prekid vatre i otvaranje koridora za isporuku pomoći stanovništvu te teritorije.
Iako do sada ništa nije konačno rešeno u odnosu na položaj Hamasa u Gazi i njegovo uništenje, sve češće se razmišlja šta će se desiti dan posle završetka rata i ko će vladati Pojasom.
U nedostatku alternative, najčešće se pominje Palestinska autonomna uprava iz Ramale, na Zapadnoj obali, koja do sada nije javno osudila teroristički napad Hamasa u Izraelu, kako ne bi izgubila podršku među palestinskim stanovništvom.
Zbog toga, administracija palestinskog predsednika Mahmuda Abasa ima vrlo malo prostora da reaguje u ovom trenutku, već je prisiljena da čeka rasplet situacije u Gazi, koji realno nije na vidiku.
Zbog toga se u ovom trenutku objavljuju informacije da se može govoriti o novoj vlasti u Gazi samo u kontekstu konačnog rešavanja izraelsko-palestinskog sukoba po modelu dve države. Sa druge strane, izraelski konzervativni Likud, dominantna stranka u Vladi, nikada nije prihvatila formiranje palestinske države u Gazi i na Zapadnoj obali, a da se ne govori o stavu ultra-desničarskih stranaka iz vladajuće koalicije premijera Benjamina Netanijahua.
Ako bi sadašnja izraelska vlada, posle završetka rata u Gazi, prihvatila model dve države, ona bi ujedno prihvatila i potpuni promašaj desničarske politike u Izraelu, što je jako teško očekivati.
Zbog toga bi Vlada Izraela morala da padne, da se izabere nova u kojoj bi dominirale centrističke političke stranke, što niko ne može da garantuje da će se dogoditi.
Postaje očigledno da se trenutna situacija u ratu u Gazi i vojne namere Izraela, sve češće sudaraju sa unutrašnjom politikom zemalja saveznica, na čelu sa SAD, bez kojih Izrael teško može da ratuje sa bilo kime.
Takođe, nema naznaka da li postoji održivo rešenje za situaciju posle prestanka vojnih dejstava, koja bi morala hitno da se rešava kako humanitarna katastrofa ne bi nastavila i dalje da se širi Pojasom Gaze.
Priče o premeštanju stanovnika Gaze u Egipat su pune promašenih ideja, koje nikada neće biti primenjene, jer nema ni jednog razloga da bi takav izlaz iz krize Egipat mogao da prihvati, a time i da teško destabilizuje svoju unutrašnju bezbednost.
Tada nastupa i unutrašnjopolitički problem u Izraelu i potreba da se pojavi snažan politički blok koji bi ušao u pregovore sa Palestincima o formiranju palestinske države.
Takva predviđanja su očigledno deo krajnje nesigurnih spekulacija, čemu treba dodati i predstojeću državnu istragu o odgovornosti za izuzetno loše funkcionisanje izraelske države u zaštiti svojih građana 7. oktobra i unutrašnju političku krizu u zemlji koju će svakako izazvati ta istraga.
Međunarodni položaj Izraela u međuvremenu trpi veoma veliku štetu i ona će biti sve veća ako se rat uskoro ne završi.
Sa druge strane, oslobađanje talaca bez snažne vojne akcije verovatno nije ni moguće, tako da se sve zajedno može definisati kao neverovatno komplikovana situacija, nezabeležena u vrlo turbulentnoj novijoj istoriji Bliskog istoka.
Teroristički napad Hamasa 7. oktobra u Izraelu očigledno je otvorio novi prostor za širenje bliskoistočne krize i uvlačenje u nju sve više država, bez obzira šta njihova rukovodstva stvarno misle.
Autor je bivši ambasador Jugoslavije u Izraelu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
