Razbijanje SNS-a na lokalne frakcije

Dualizam vlasti na lokalu, odbori u v. d. stanju, nasleđene okoštale lokalne strukture i njihova međusobna zavađenost kao i bezbroj frakcija po tim odborima pokazatelj su nejedinstva u vladajućoj stranci i nepoznanice ko zaista drži vlast na terenu.

A samo takav može da računa na „pomoć saveznika“ i saradnju odlučnih faktora koji prate dešavanja u Srbiji.

Činjenica da SNS ima 700.000 ili dva miliona članova presudna je u tom zaključivanju upravo zbog nejedinstva u stranci čije je članstvo rasuto po državnim organima.

Sukob možda jeste fingiran, ali u suprotnom, nema sukoba između Nebojše Stefanovića i Vučića. Naprotiv, može postojati samo sukob Vučića i Nikolića. Ako se Vučić odrekne liste na lokalu, rešen je da sve sukobe privede kraju. Spoljnopolitičke okolnosti usmerene ka brzom sređivanju prilika na Balkanu i unutrašnjim odnosima u EU ne ostavljaju više prostor za podelu vlasti.

Nikolić jeste formalno napustio mesto predsednika stranke, ali je zadržao uticaj u odborima koji su 2008. osnovali SNS. U tom osnivanju nije učestvovao Vučić.

Dok su formiranje SNS na lokalu pomogle lokalne vladajuće stranke i strukture, tada uglavnom iz SPS i DS. Dolaskom Vučića i njegovim jačanjem na čelu stranke, ove su strukture smanjivale njegov uticaj preuzimajući delimično ili u potpunosti lokalne odbore, gaseći na kraju stranke iz kojih su potekle, a služeći se zarad sopstvenog opstanka Vučićevim imenom pred glasačima. Tako u mnogim gradovima i opštinama SPS i DS više ne postoje, ali su strukturno koncentrisane u lokalnom SNS-u, u kome radikala više i nema.

Ako se Vučić odrekne lokala, SNS će izgubiti lokalne izbore, ali ih opozicija neće dobiti: opoziciona stranačka infrastruktura ravna je nuli. U tom slučaju pobeđuju Vučić i Šešelj.

Postoji i druga opcija: v. d. stanje u stranci i navodni sukob kao rezultat dogovora Nikolića i Vučića. Pitanje vršenja vlasti uslovilo je da članovi SPS i DS potisnu radikale, otuda odgovor na pitanje otkud u članstvu SNS i u vlasti gotovo da nema radikala, mada su zapravo njihovi članovi omogućili stvaranje SNS otcepljenjem od SRS 2008. godine. Naprotiv, SNS čine članovi DS, SPS i G17+, koji poseduju administrativne veštine potrebne za vođenje i održavanje sistema.

U tom slučaju, SPS će nestati zato što nema svog predsedničkog kandidata. Da li će članstvo ili rukovodstvo SPS to sprečiti, sada je nepoznato. Da li Dačić voljno ili nevoljno ide u tom pravcu, pitanje je za dužu raspravu. SPS je znatno oslabio upravo zahvaljujući Dačićevoj politici na lokalu, upitno je da li u budućnosti može da računa na Palmu, a garancije koje će tražiti za takav ustupak SNS-u može da da samo jedan faktor, ali on je spoljnopolitički.

Stoga je velika mogućnost da se SNS na lokalu i formalno razbije na frakcije. Problem je u tome što su i zavađene frakcije na lokalu kontrolisane iz jednog lokalnog centra koji se u međuvremenu finansijski osamostalio i nezavisan je od centralne vlasti. Da li takav faktor nezavisno komunicira sa spoljnim faktorima i zašto, suštinsko je pitanje. U međuvremenu, od manjeg je značaja ko će u unutrašnjosti politički preživeti – borba se vodi za Beograd i Andrićev venac.

Autor je pravnik iz Vršca