Razgrabili su sav ječam Kosovke devojke

„Ne damo Kosovo“ na halabukama plaćano je bezličnoj masi koja ga je uzvikivala jednim sendvičem. Sad je cena za plaćanje istoj masi sa istim likom za uzvikivanje na predstojećim galamama „Dajemo Kosovo“ – dva sendviča.

Ječam žela Kosovka devojka i u džakovima ga je čuvala za ovu priliku. Sada će se ti džakovi isprazniti. Džak je najskuplja srpska reč. U njemu su Srbi, na sopstvenom ramenu, vazda nosili svoj život, iz njega se hranili, iz njega sejali i – prvi put u istoriji niklo im je zlo i naopako.

Iz džaka su, pre šest godina, pokuljali ko zna gde i kako nabavljeni glasački listići, koji, ustvari, nisu predstavljali neki veliki uspeh onih koji su ih na ulicama praznili, pa kasnije postali premijer, predsednik, guverner, ministri, gradonačelnici, počasni likovnjaci, vlasnici nepostojećih ličnih karata… Samo prividno, u godinama njihove grabeži, mogu to smatrati uspehom. Džak u Srbiji jači je od vremena, posebno onog provedenog na vlasti. Džak u Srbiji značio je i značiće život, ali samo ako mu je sadržnina stečena na pošten način. Kao onaj ječam Kosovke devojke.

Sada taj džak znači – prokletstvo i o tome treba dobro da razmisle svi koji su oko njega pred kamerama igrali, skakali, pljuvali, psovali i izležavali se na stiroporu, pa kasnije postali premijer, predsednik, guverner, ministri, gradonačelnici, počasni likovnjaci, vlasnici nepostojećih ličnih karata…

Razgrabili su sav ječam Kosovke devojke, a mi smo obrali bostan.

Autor je pisac iz sela Prugova