Razgraničenje ograničenih

Na svim ostalim poljima njegov fatalizam ogleda se u agresivnoj nespremnosti da ustukne. Ali, kada vrh jezika oseti nekada najskuplju srpsku reč, u trenutku se demistifikuje savršeno uvežbani medijski koperfildizam koji višeslojne gluposti izrečene pompeznim tonom pretvara u sakrosanktne istine.

Kosovska saga preti da se završi nacionalnom kastracijom. Ali, mnogo je opasnije to što Vučić svakodnevno pokazuje da više voli vlast nego Srbiju i što vešto odlaže datum isteka roka trajanja svog režima, koji neminovno gubi upotrebnu vrednost u očima spoljašnjeg faktora. Došlo je vreme da konačno zatvorimo dva veka stradanja i nestajanja, da ostavimo romantizam devetnaestog i kanibalizam dvadesetog veka iza sebe.

Rudarskim traganjem za prauzrokom ne bavimo se istorijom, već arheologijom. Mi ne kopamo da bismo iskopali nešto na čemu bismo gradili put ka pomirenju. Naše iskopine su buduće rake za ukopavanje „vekovnih neprijatelja“. Ta folklorna delatnost nas ne samo istorijski, već i mentalno, vrednosno i politički vraćaju u srednji vek, u preindustrijsko doba. Mi ne promišljamo istoriju radi bolje budućnosti, već zbog revanša i osvete.

Iskustvo je potvrdilo da rešenje kosovskog konflikta isključuje silu. Ono mora biti sveobuhvatno, kompromisno i održivo. A do njega ne mogu doći elite koje nose preveliku istorijsku opterećenost.

Beogradski Aleksandri danas nude razgraničenje kao bajato voće koje im je ostalo na praznoj tezgi pred zatvaranje pijace. Očigledna je simbioza ove dve nesvakidašnje pojave na političkoj sceni. Jedan presvestan, drugi podsvestan; jedan monolitan, drugi koloritan; jedan violentan, drugi polivalentan; jedan neurotičan, drugi psihotičan. Kada jedan glumi da odustaje i pritiska kočnicu, drugi daje gas i na prazno okreće pedale.

Vulin bi da crta nove granice, dokazujući da ozloglašene komunističke navike da zidaju berlinske zidove i spuštaju gvozdene zavese nikada ne zastarevaju. Naprotiv! Živimo u eri rehabilitacije i revitalizacije dve totalitarne ideologije nedovoljno duboko sahranjene u prethodnom veku. Vulinovi crveni očevi i oci su prvo pokušali da preteknu Ramu i Haradinaja da izbrišu granicu na Prokletiju, poklanjajući Enveru Hodži Kosmet kao mamac da Albaniju ugradi u sedmočlanu jugoslovensku federaciju.

Kada to nije uspelo, proširivali su ne samo granice Kosova, već i nadležnosti autonomne samouprave, pretvarajući pokrajinu u status in statu. Koga novosadski Če da miri kada konstantno vodi verbalni građanski rat unutar sopstvenog naroda? Iz njega ključa besnilo netrpeljivosti prema neistomišljenicima koje on u svom ideološkom imaginarujumu doživljava kao neprijatelje revolucije i legitimnu metu.

Kako da se veruje Vučićevom miroljubivom tonu kada se još pamti radikalska pretnja da „ako dodje do bombardovanja NATO pakta Albanaca na Kosmetu više neće biti“? Treba li podsećati na tužnu činjenicu da se Vođa kao mlađi punoletnik učlanio u stranku čiji se kandidat za predsednika Srbije proslavio originalnim predlogom za razgraničenje sa Albancima.

Pored sprečavanja „preteranog šiptarskog razmnožavanja“, ukidanja univerzitetske nastave na albanskom jeziku i podizanja termocentrala na područjima sa najvećom koncentracijom šiptarskog stanovništva, crveni vojvoda je opčinio današnjeg najevropljanina idejom da se pojas uz albansku granicu proglasi zonom od strateškog značaja, da se iz te zone etnički rasele Albanci i sprovede plansko naseljavanje Srba i lojalnih nacionalnih manjina. Danas kontrapsihologijom Vožd krivicu svaljuje na nezahvalni narod koji ga nije razumeo i koji će posledice te istorijske greške osećati već za par decenija.

Što se albanskog dvojca tiče, nisu dostojni da na njih trošim ograničeni broj karaktera. Želim da ih sretnem u najdubljim crevuljcima pakla, kako bih im i tu zagorčao zagrobni život. Naravno, ja njih odvajam od albanskog naroda. On treba da uči na greškama drugih.

Nema naroda koji nije imao svoje velikodržavne zablude. Od Mađara i Bugara, do Hrvata i Srba. Bugarske halucinacije o carstvu od Crnog do Egejskog i Jonskog mora razbijene su u sukobu sa susednim balkanskim narodima. Mađarski san o Ugarskoj od Karpata do Jadrana srušen je porazom u Velikom ratu. Hrvatski „tisućljetni“ plan o etnički čistoj endehaziji od Istre do Zemuna zakopan je (izgleda nedovoljno duboko) u jamama Kočevskog roga. Mi Srbi još uvek ne znamo da li smo devedesetih pogrešili ili smo razočarani što nismo uspeli u svojim namerama.

Sve nacije danas žive u granicama manjim od onih projektovanim u nacionalšovinističkim laboratorijama. Taj nauk koštao ih je mnogo. Koštaće i albanski narod. Jedino rešenje jeste u pomirenju i kompromisu. Ili će nas razum i razboritost provući kroz zatvarajuća vrata 21. veka ili će nas razarajući nacionalizam i primitivni etnofiletizam na obe strane vratiti u novu spiralu nasilja i baciti u podrum Evrope.