Razmena „pismena“ u Vašingtonu

„To je zavera Amerike i zapada protiv Srbina zato što je najbolji“ – većinsko je mišljenje u Srbiji.

A pravila kažu da „igrači ne smeju da nasilno, opasno ili u besu udaraju lopticu“. Četiri puta se , ovo što je doživeo Novak, već desilo. I ni u jednom slučaju nije bilo bitno da li je teniser hteo i želeo da pogodi sudiju, skupljača loptica, fotoreportera ili nekoga iz publike. Kao i da li je pogođeni imao ozbiljne posledice ili ne.

Dakle u Đokovićevom slučaju ne važi „nasilno“, čak možda ni „u besu“. Mada je upravo pre toga izgubio poen. Ali svakako važi „opasno“ jer nije gledao gde je poslao lopticu izvađenu iz džepa.

 „Milo je diktator koji mora da ode jer vlada 30 godina“.

Diktator nije jer ima izbore na kojima može da izgubi, kao što se desilo ovog puta. Mogao je i ranije, ali nije i ne svojom zaslugom.

Nije diktator, jer već četiri godine vlada sa 42 poslanika od 81. I sve prethodne decenije nema do nekoliko poslanika više od opozicije. Sada je njegova partija osvojila čak šest poslanika manje nego pre četiri godine.

Niko ne osporava demokratičnost izbora – ni vlast ni opozicija, ni EU. Nije diktator, jer priznaje rezultate izbora. Nije diktator, je oni koji žele da se kandiduju protiv njega, to mogu da učine. A ne nestaju tokom noći, niti im se desi da popiju čaj od koga padnu u komu.

Možda je autokrata, a danas i gubitnik. Ali „mekani autokrata“. Jer ne dobija na izborima 80% kao Lukašenko ili Putin, niti 60% kao Vučić. I ovog puta ima najviše, ali nedovoljno, jedva 35%. Kao što nije „poslednji Staljinov brk“. Jer staljinista, u želji bi obezbedi granice svoje države, ne bi uveo Crnu Goru u NATO. Već bi Rusiji dao luku Bar. A svi u Crnoj Gori odavno znaju za koga su domaći staljinisti.

Ali sve dalje je njihova, crnogorska stvar.

Kakve veze imaju Đoković i Milo sa vašingtonskim „pismenima“? Pa sličnost je u „argumentima“ kojima se spinuju i zamagljuju elementarne istine. Ovde je, u velikoj konkurenciji, pobedio Boris Tadić.

BOLD „Vučić nas je obećanjem da će ambasadu Srbije u Izraelu iz Tel Aviva preseliti u Jerusalim, posvađao sa EU i svim arapskim državama“

Delimično tačno. To će se desiti kada se i ako se naša ambasada zaista i preseli. Rok je leto sledeće godine. Videćemo šta će biti američka politika prema Jerusalimu, ako budući predsednik, a izgleda da hoće, bude Bajden.

Da li će nastaviti Trampovu politiku, koji ne priznaje rezolucije SB o Bliskom istoku ili će se vratiti na Obaminu kao i politiku svih prethodnih administracija, koje su te rezolucije poštovale.

Uključujući i onu iz 1980. u kojoj piše da je glavni grad Izraela – Tel Aviv. Ovo je jedini sporni deo „pismena“ jer može da uspori EU integracije Srbije, ako do preseljenja dođe. U Arapsku ligu nas ionako nisu zvali.

BOLD „Diversifikacija snabdevanja naftom i gasom posvađaće nas sa Rusijom“

Tačno, ali šta je tu loše? Svađe će biti ako to Rusija želi. Mi smo tu obavezu (diversifikacije) već prihvatili obavezujući se na usvajanje evropske energetske politike.

BOLD „Nabavka oprema za 5G mrežu samo od pouzdanih dobavljača, naljutiće Kinu“

Tačno, i šta je tu sporno? Zar mnogo drugih zemalja u čije društvo želimo, ne dovodi u pitanje bezbednost opreme Huawei-a? Ili Kina unapred priznaje kako je njena oprema „nepouzdana“. Da ne ulazimo u „prepoznavanje lica“, odnos prema ujgurskoj manjini, poslovima bez tendera itd. Mislim sve u kontekstu usklađivanja naše spoljne politike sa EU.

Da li je Hezbolah teroristička organizacija? Jeste. Nije valjda za nekog u Srbiji to nevladina organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava.

Da li i u tih 60-ak zemalja treba da se dekriminalizuje homoseksualnost? Svakako da, jer to je u Srbiji Milošević uradio još 1992. godine.

A kakve sve ovo ima veze sa Kosovom? Nikakve, osim što su pred Trampom predstavnici, za njega dve države (jasno je to rekao jer SAD priznaju obe), potpisali svako svoje, pismo o namerama.

Čija je suština da će svoje spoljne politike usaglasiti sa spoljnom politikom SAD. Kako je tamo izborna kampanja, Izrael je tu dobio značajno mesto. Da nije kampanje, bilo bi nešto o fosilnim gorivima ili o ugroženosti Pandi.

Kao nagradu Tramp je na svom papiru potpisao obećanje da će veliki novac američkih poreskih obveznika doći u Srbiju i na Kosovo.

Toliko velika količina novca koja će radikalno promeniti život ljudi na ovom prostoru. Ali ako oba predstavnika ispoštuju potpisano. Mislim da taj novac ni za koga ne može biti sporan. Čak ni za Tadića. Kao da je Tramp čuo za Pirotsku poslovicu – Bratko kad imaš problem koji ne možeš da rešiš so pari, ti ga reši so mnogo pari.

Imaju li ta „pismena“ pravnu obaveznost? Jok, inače bi na kraju pisalo da „stupaju na snagu po ratifikaciji u Skupštini“ čega nema. Ali iako pismena pravno ne obavezuju, politički i te kako obavezuju.

Obećati nešto Predsedniku SAD, pa to ne ispuniti ozbiljna je avantura. Posebno što je, uprkos okolnostima kampanje, to obećanje najmoćnijoj državi koja drži do kontinuiteta svoje politike.

Tako su „naša dvojica“ odneli kući po dva pismena sa sopstvenim obećanjima američkom predsedniku. Svako sa svojim obećanjem i pride Trampovim za pare. Ovo „dva naša“ najviše važi za Srbe sa Kosova. Jednog vole i za njega glasaju, a sa drugim su u Vladi Kosova.

Da li je ovo radikalan zaokret u spoljnoj politici Srbije? Još nije, ali ozbiljan nagoveštaj jeste.

Otuda provala „niskih strasti“.

Autor je novinar