Razmena teritorija i međusobno priznanje, kraj tužne priče?

Ukoliko se zaista bliži sporazum Vučić – Tači koji bi značio razmenu teritorija i međusobno priznanje, to bi bio epilog tužne priče koja traje čitav vek, odnosno od balkanskih ratova. Ako se radi o „trampi“ teritorija tako da četiri opštine sa severa Kosova pripadnu Srbiji a da zauzvrat jedna, dve ili tri opštine sa juga Srbije pripadnu Kosovu, onda je to rešenje koje je izvodljivo i zašto ne reći i pravedno. Manimo se idealističkih zabluda o građanskom suživotu i multikulturalnosti. To je nešto što postoji u Beogradu a treba videti ta mala mesta i pitati te ljude šta oni misle pa će se sve zablude brzo srušiti. Jednostavno, zašto bi Srbi iz severne Kosovske Mitrovice kojih ima 90 odsto u stanovništvu morali da ostanu na suverenom Kosovu i zašto bi Albanci iz Preševa kojih takođe ima 90 odsto u stanovništvu morali da ostanu u suverenoj Srbiji kada ni jedni ni drugi to ne žele? Zašto bi pripajanje njihovim većinskim državama bilo nepošteno i nemoralno a zadržavanje silom u okvirima države gde se najblaže rečeno ne osećaju dobro bilo svetski, evropski i napredno?

S druge strane, osim građanskih idealista koji svet posmatraju iz vizure kosmopolitskog velegrada, imamo i drugu krajnost politikanata iz najvećeg dela srbijanske opozicije koji misle da će Vučića i SNS svrgnuti a vlast zadobiti tako što će nastojati na suverenističkoj priči koja odavno ne drži vodu: nešto je naše iako to u stvarnosti nije, ali snovi su stvarnost sve dok u njih verujemo! Ko u čuda veruje taj čuda i stvara! To je poezija ali ne i politika.

Ukoliko se zaista ostvari takav dogovor i njega blagosiljaju svetski faktori, onda tome nema mane. Niko ne može zabraniti dvema državama da međusobno razmene teritorije i potpišu međusobno priznanje. To ne znači da bi se time stvorio presedan za slične teritorijalne probleme jer bi se u našem slučaju radilo o obostranoj saglasnosti. (Ako bi se u budućnosti federalna vlada iz Sarajeva sporazumela sa vladom iz Banjaluke o izlasku Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine, ni protiv toga niko ne bi smeo da ima bilo šta. Ali, naravno, ovo ostaje u domenu čiste teorije.)

Ustav Srbije donet 2006. godine omogućava ovakvo rešenje. Članom osam je predviđeno da je granica RS nepovrediva, ali da se može menjati prema postupku predviđenom za promenu Ustava. Članom 203 predviđeno je da Narodna skupština akt o promeni Ustava izglasava dvotrećinskom većinom i onda raspisuje referendum koji mora biti održan u roku od 60 dana od dana skupštinskog usvajanja promena. Referendum je uspešan ukoliko za predloženu promenu glasa većina od izašlih birača. Tačka. To dakle znači da bi sadašnja vladajuća koalicija podržana od još nekih stranaka koje pristaju na promenu Ustava (odn. brisanje Preambule i promenu državne granice) mogla da izglasa takve promene i predloži ih biračima. To dalje znači da bi kolika god bila izlaznost većina izašlih lako podržala takav aranžman i time stavila tačku na tužnu priču. I šta je ovde problem?

Prvi smatraju da bi to bilo nemoralno sa ljudske tačke gledišta jer se time ljudi razdvajaju po etničkoj osnovi. Time se legitimišu proterivanja i iseljavanja, overava se zločin. Da, to je tako, samo što su se ti ljudi odavno sami razdvojili, još u vreme mira i prosperiteta, još u vreme socijalističkog sistema koji ih nije tako vaspitavao, još dok su živeli jedni pored drugih a nisu se međusobno družili, kada su na velike otpore nailazile međusobne ženidbe i udadbe a podozrivo se gledalo i pratilo sve što oni drugi rade. Da bi izbijanjem neprijateljstava otvoreno krenuli (dakako podstaknuti, nahuškani, međutim „teško žabi da skoči u vodu“) da se nemilosrdno ubijaju. Zašto je onda nemoralno prihvatiti realno stanje? Svakome će biti bolje. Ne treba se bojati ni da će Srbi južno od Ibra masovno krenuti da se iseljavaju. Nisu se iselili 2008. godine kada je proglašena država Kosovo, pa zašto bi sada?

Drugi, mnogo opasniji od prvih, smatraju da i dalje treba nastojati na promašenoj politici i ne odustajati od „teritorijalnog suvereniteta“ koji bi u našem slučaju mogao da se obnovi samo jednim brzopoteznim ratom (u koji se niko sa strane ne bi umešao!) na koji zapravo i misle kada govore o „reintegraciji Kosova u Srbiju“. Jer njima nije stalo da se Kosovo reintegiše u Srbiju sa Albancima već snevaju svoje mračne snove o genocidnom ratnom poduhvatu gde bi prema oprobanom receptu jednu trećinu pobili, drugu trećinu proterali a poslednju trećinu getoizirali u rezervate onako kako danas postoje enklave za Srbe na Kosovu. To je prava slika i prilika pojedinih političara iz glavnog opozicionog bloka. Jasno je da oni ne mogu otvoreno da kažu šta zaista misle i šta bi zaista uradili samo da mogu. Tu najpre mislim na Obradovića, Stamatovića i Jeremića. Ko zna, možda ih ima još?

Kolosalna je pogreška opozicije što ne uviđa ćorsokak u koji se zaputila. Jasno je da bi u slučaju hipotetičkog aranžmana većina u Srbiji sigurno referendumski podržala takvo rešenje. Ne bi vredelo pozivanje na bojkot jer izlaznost nije nužna. Nije jasno zašto su se oni koji su se devedesetih „šlepovali“ uz najgoru politiku a da ne bi štrčali i da ne bi plivali protivno struji (dakle oportunisti) sada najednom setili da rade upravo to ali kontra dobrog rešenja koji će svetski faktori priznati? Da li neko misli da će biti manje opozicionar ako Vučića podrži u jednoj dobroj i pametnoj stvari? Da li neko razume svoje opozicionarstvo tako da ako vlast kaže da su dva plus dva četiri, da on mora neizostavno da kaže da su dva plus dva pet? Da ne bi „pristao uz režim“?!

Konačno, ovakvom politikom opozicija prepušta sve zasluge za rešenje vekovnog problema Vučiću, SNS i njegovim koalicionim partnerima. Vlast će sa punim pravom moći da pokaže celome svetu da u Srbiji ne postoji normalna opozicija, da su jedini odgovorni i normalni oni, da su bez alternative. Te da na prvim izborima posle referenduma razbucaju opoziciju u paramparčad. A ako neko misli da će ovu vlast oboriti po metodu Petog oktobra, onda se ljuto vara. Zbog ovakve opozicije Vučić i SNS mogli bi da vladaju još dugo i dugo i da rade šta hoće opravdani od čitavog sveta onako kako čitav svet opravdava generala El Sisija u Egiptu, koji je najbrutalnije suzbio islamističku opoziciju. Sa punim pravom suzbio manijake i niko nema moralno pravo da mu zakera na metodima jer sa takvima se zakonitim sredstvima ne može izaći na kraj. Međunarodni mir i unutrašnje suzbijanje ekstremista svakako da su važniji od ljudskih prava i sloboda u tamo nekoj zemlji čobana. To jednako važi kako za Egipat tako i za Srbiju. U svakom slučaju sve i da se mi ne slažemo sa takvim izjednačavanjem, oni koji odlučuju u Briselu i Vašingtonu će se složiti.

Autor je književnik i istoričar