Razmišljanja o Srbiji

Moj, subjektivni osećaj je da smo daleko od nekog mirnog života. Taj isti osećaj govori mi i to da je uslov za rušenje Miloševića bio da se pročita neka kvalitetna knjiga, a ne paljenje Skupštine i nasilništvo, on bi čovek verovatno i dan-danas vladao. A to govori mnogo toga o nama. Rođen sam pre 21 godinu, i mislim da, donekle, mogu da govorim o razlozima stanja u koje je zapala pre svega naša omladina.

Moja jedna profesorica rekla je nedavno jednu, po meni, pametnu stvar o razlozima haotičnog stanja u zemlji, banalan primer koji tačno oslikava neke stvari. A pričala je o tome da kada kupimo kartu na autobuskoj stanici, imamo na njoj numerisan broj sedišta. Zatim je pitala ko od nas uopšte poštuje tu numeraciju. I zašto, ako je niko ne poštuje, ona uopšte postoji.

Takve stvari, bar u mom slučaju, mogu da pokrenu niz razmišljanja.

Eto, razmišljao sam, na primer, o onim nesrećnicima što su rušili grad za vreme gej parade. Ja je ni sam ne podržavam sa takvim nazivom, ali nikada mi ne bi palo na pamet da razbijam ljudima glavu. To bi izazvalo neopisiv i neizdrživ osećaj krivice kod mene. I to je nešto što potiče iz porodice. Ne bih, takođe, do duboko u noćblejao po gradu jer radim treću smenu šest dana u sedmici da bih mogao da platim školarinu i stan u Novom Sadu. A sutradan, ranim jutrom na predavanja do podne. Uostalom, imamo neka demokratska sredstva da izrazimo svoje nezadovoljstvo. Ili se kod nas demokratija ogleda u tome da imamo samo bedno pravo glasa. Ne znam više.

Dobro, mili brate, mrziš homoseksualce. OK, tuci ih, ali nemoj isto veče otići kući, pustiti porno film u kome su dve dame pozamašnih oblina u strasnom zagrljaju, i raditi to što ćeš raditi. Ne vadi trn iz oka brata tvoga, a da gredu u svome oku ne vidiš. To kaže vera na koju se isti ti momci pozivaju. Eto, čudna je to stvar. Živo me zanima koliko njih i kad je poslednji put bilo u crkvi? Ogrezli smo u pravoslavlje, mi Srbi, NEBESKI NAROD, koji pljuje triput kad mu crna mačka pređe put, veze crven konac oko ruke, i veruje u postojanje raja i pakla. No, to za pakao mi i nije tako čudno, ipak.

Izgubićemo, vele, identitet. Ako ćemo identitet braniti na takav način, nisam siguran da ćemo trajati dugo. Lepo je, u to nema dileme, sačuvati običaje. No, da li je hrišćanski doći na slavu, napiti se, najesti, i uveče, uz dim cigareta i turbofolk privesti slavlje kraju. Svetac simbolizuje skromnost, svečanost i raj, a mi sve to pretvaramo u nešto sasvim drugo. Ko se u ovoj državi bavi time? Kada su zadnji put nakon gej parade pomenuta prava homoseksualaca? Ne sećam se. Mi se problemima bavimo samo onda kada su aktuelni. A i kada se bavimo, bavimo se na pogrešan način.

Heroji koji se pozivaju na Kosovo zaboravili su da postoji nešto što se zove gerilsko ratovanje. Ima toga po Afganistanu, Rusiji… Pa izvolte, junaci, skinite najk patike, zagazite u vojničke čizme pa se koljite po brdima sa Amerikancima i Šiptarima. A i što se rata tiče, u pesmama koje s pravom nose naziv srpskih junačkih postoji jedan stih u kome Marko Kraljevićstoji pored mrtvog Muse Kesedžije i čudi se kako je pogubio od sebe jačega. Nemojte to smetnuti s uma, junačine, a setite se još i onih koji su se borili za oslobođenje Beograda, Gavrilovićevog govora. Setite se prelaska preko Albanije, pa ako ste odlučili da ginete i ubijate, ginite i ubijajte časno. Pa vas, možda, drugi i mediji koji se bave pravima građana neće proglasiti zločincem dok se isto ne utvrdi na sudu. Čitam, još, kako se jedan naš nazovipatriotski magazin bavi egzistencijom srpskog roda, a na zadnjoj strani reklamira Zvezde granda i Trenutak istine. I to je, nažalost eto, slika naše stvarnosti. Blindirani brodovi vozili te na četiri strane, zbilja si bio dosledan. Velikodušan rođače raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija. A događaji, ovi skorašnji, i mnogi iz prošlosti, pokazali su da ni onima koji nas vode, i koje smo demokratskim putem birali, nije jača strana. O, moj bože, kako grozan film…