Razmišljanje o tome kako te vojska načini muškarcem

Pa sada, pošto smo zavrteli kormilo prema toj ludoriji, valjalo bi da se njome i pozabavimo. Dakle, spremanje kreveta, ustajanje rano, vezivanje pertli, brisanje čizama, redovni obroci, odrađivanje svakodnevnih obaveza i ostale životne izazove učimo kod kuće, a ne u vojsci. Pristojno i vaspitano ponašanje nas ne uči nikakav brkati, sredovečni čikica, već naši staratelji.

Za rasklapanje, brisanje i upravljanje oružjem nam vala, nakon svih ratova i masakara u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju, više ne treba progovarati ni reč, već da se time bave isključivo profesionalci.

Mnogo još stvari mi možemo da naučimo kroz svakodnevni život, a da nam pritom nije potrebno služenje vojske. Ali u tvrdokorno patrijahalnom društvu, čvrsta ručerda je i dalje sveta krava za sva rešenja u njemu.

Ono što je zaista potrebno ovoj zemlji, a možda i ostatku sveta, upravo je civilna zaštita. Mada, nije ni to neko svetsko čudo, pošto je ona toliko zla i grozna Jugoslavija, koju niko, jelte, ne voli, to imala i negovala veoma dobro. Za neupućene: svaki stanovnik ove zemlje bi prošao kroz detalju i temeljnu obuku kako da se ponaša u ekstremnim situacijama i nedaćama koje bi ga snašle, od elementarnih nepogoda do ratnih dejstava. Jer upravo je to ono pravo osposobljavanje stanovništva da u svakoj situaciji zna da se snađe i da ne zavisi od tuđe pomoći.

No, sada ozbiljno, vojni rok već godinama unazad u ovoj neoradikalskoj tamnici služi kao jedna dimna bomba za ostale marifetluke koje ta krika sve vreme čini. Budući da znamo da Vučić je sve samo ne afektivan, glup i lud, kako ga tviteraška akedemija nauka relativizuje, on poprilično dobro zna koje dugmiće lupa.

Ako iskoristimo istraživanje javnog mnjenja iz 2018. godine, koje je sproveo Istraživački centar za odbranu i bezbednost, tu možemo da vidimo da je 74 odsto stanovništva za uvođenje tog čuda, te Vučićevo konstatno poigravanje sa vojnim rokom ima poprilično jako utemeljenje.

Uprkos tome što su ratnozločinački ratovi koje je Srbija vodila i, hvala nebesima, izgubila daleko iza nas, ovakav čin takođe izaziva nemire i anksioznosti u okolnim zemljama našeg područja.

Ukoliko samo spomenemo koliko je mladih ljudi poslato direktno u vukovarski inferno ili pak kosovski košmar, sve u cilju odbrane velikosrpskog sna, prikazaće nam se široka slika opustošenih i potonulih generacija, koja su baš zbog mitološke ludosti o časnosti služenja vojske izgubile svaki tračak ljudskosti.

Iako trenutni Vučićev „srpski svet“ nema ni deliće snage & silovitosti kao što je to ima Miloševićeva Velika Srbija, postoje duboki tragovi posttraumatskog poremećajnog sindroma usled počinjenih genocida, etničkih čišćenja i mnogih zločina koje su počinile srbijanska vojska i policija po Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu.

Stoga je i bitan kontekst u kojem se navodni vojni rok vraća, jer on ne dolazi na podneblje koje se suočilo i konačno obračunalo sa svojom prošlošću i zlikovačkim nasleđem, pa sada propagira mir, ljubav i hiljadu cvetova na livadama rosnim, već, naprotiv, ono ga je prigrlilo i slavi ga, diže spomenike ratnim zločicima i prekraja modernu istoriju u neku sopstvenu povijest X.

Vojni rok je baš zbog svega toga jedno lukavo i veoma opasno podilaženje onim najpritimitivnijim i nacionalistiščkim strastima, koje služe da anesteziraju percepciju i da nam na taj način skrenu pažnju, kao što i autor ovog teksta to sebi čini, sa mnogo važnijih stvari od kojih zavisi budućnost naših života.

Nažalost, ovo sve samo pokazuje da mi sve ovo gledamo iz jedne žablje perspektive, dok njihova sajberpankovska mašinerija – mislim na vlast i njima bliske – zna barem poteza unapred. Takođe je tragično da su nam vojni rok i Kosovo & Metohija lakmus papir za mnoge ljude koji su tobože protiv ovakve vlasti. Budućnost nam nije svetla, ali, hej, barem ćemo znati kako krevet da namestimo.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.