Zoran R. Tomić
Foto: Privatna arhiva„Njegovo pisanje, znao je, bilo je bekstvo a znao je da je u stanju da izdrži život samo zahvaljujući tome što je bežao“ (Bernhard Šlink, Boje rastanka).
Prišla mu je pre nekoliko decenija jedne večeri u klubu Stupica Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Upoznao ih je zajednički prijatelj u čijem je društvu bila.
Krajnje opuštena, u crnom blejzeru i širokim svetlim pantalonama sa šik cipelama.
Vedrog osmeha, krupne građe, sva smeđa – od kose, očiju, do kože, u različitim nijansama.
Simpatično je gutala reči i slova dok je cvrkutala.
Namerno beše ukrivo namestila „konjski“ repić i otkopčala jedno dugme više na svilenoj košulji boje smaragda. Ta Sonja, lafica prava, znala je sva fensi mesta u Beogradu onih godina.
Avaj, on nije uspevao da je zavoli. Ljubav nije voda pa da u zidu uvek nađe put. Zabavljali su se skoro godinu dana. Sve je pokušavala, badava. Nije želeo da se pretvara da ima s njom bilo kakve planove.
Napustila ga je sa suzama u očima kada je po drugi put odbio da zajedno odu na zimovanje na Kopaonik.
A Anicu je sreo na fakultetu znatno kasnije. Trebalo je da pročita određenu retku knjigu koju je baš on prethodno posudio iz biblioteke. Pa ga je zamolila za uslugu. Ili je to bio samo način da se zbliže.
Dopala mu se što je nalikovala kolačiću u celofanu, vesela, originalna, neposredna. Nesputana. Najčešće sva u džinsu s belom majicom ispod, uz plitke crvene patike. Paž frizura, izrazito tamne oči.
Uživala je u dobroj hrani i dugim šetnjama. i u njegovim rukama. Taman je počeo da je zavoljeva, prestala je da se javlja, da dolazi kod njega. Bez objašnjenja. Tražeći uzrok, doznade zaprepašćen da se njen dečko upravo bio vratio iz vojske.
Ispostavilo se da joj je on bio samo surogat, privremena zamena.
Rešio je da se okuša na drugoj strani – politički se aktivirao.
Učestvovao u studentskoj „plišanoj revoluciji“ 1991. godine protiv zuluma vladajućeg režima.
Ponešto u senci, ali se ipak njegov glas čuo na pojedinim, tada ključnim mestima u Beogradu: na Terazijskoj česmi, pred Rektoratom, u „petici“ na Pravnom fakultetu. Ubrzo je došlo i do bestijalnih građanskih ratova na tlu Jugoslavije i raspada te države.
Sudelovao u raskrinkavanju izborne krađe i masovnim demonstracijama građana 1996/1997. godine u Beogradu. Nakon te male ali vredne, prve političke pobede ondašnje opozicije – tokom niza narednih godina doživeo je brojna razočaranja.
Najpre, ponašanjem predstavnika nove lokalne vlasti, osobito u Beogradu. Još više produženim nepočinstvima Miloševićeve kamarile.
Naročito pokušajem da krajnje nasilnim sredstvima uspostavi narušeni javni poredak na Kosovu i Metohiji.
Porazili su ga tzv. pregovori u Rambujeu. Beše konsterniran i surovim protivpravnim NATO bombardovanjem SRJ. Da bi posle petooktobarskih promena 2000. godine umnogome bila izneverena ogromna očekivanja nezadovoljnog naroda.
Posebno zbog pogrešnih stranačkih, odnosno koalicionih kompromisa, kontraproduktivne tolerancije prema političkom i drugom društvenom talogu, kao i neotvaranjem tajnih dosijea službi bezbednosti. Uz neprestano prekomerno međunarodno mešanje. Suočio se i sa osvetničkim odnosom tadašnje vladajuće strukture prema njemu.
Kada ga je Skupština Srbije izabrala za člana Visokog saveta pravosuđa, 2002. godine, politička vrhuška je pokušala da utiče na njegovu pravno garantovanu nezavisnost odlučivanja u tom telu. Bezuspešno.
Te su ga kaznili zbog „neposlušnosti“: nije mu pripao drugi mandat, iako je za isto mesto opet bio predložen.
Više godina docnije, nakon još jedne smene glavarske garniture – i uspostavljanja Vučićeve dirigovane, diktatorske „demokratije“ koja traje – čelnici Akademije za nacionalnu bezbednost pri BIA ćutke su odbili da mu produže već uhodani profesorski angažman na toj visokoškolskoj ustanovi.
Nezvanično – ljuti zbog njegovih kritičkih tekstova i afo(k)rizama na njihov račun objavljenih u Danasu.
Što je zanemarljiva sitnica u poređenju sa onim šta su učinili i čine mnogim drugima – političkom protivnicima naročito – a pogotovo spram onoga šta nam kolektivno neprekidno smišljeno priređuju na nacionalnoj, regionalnoj i međunarodnoj ravni.
Dok kritična masa građana – bauljajući u izvitoperenom, mutnom i krajnje zaostalom miljeu – nikako da smogne snage da se konačno idejno i praktično prene. i da odavno potrošene zagađivače političke scene brzometno zauvek lansira u prašnjavu istoriju.
Elem, on je ostao lojalan svojoj matičnoj profesionalnoj kući. Ujedno, s vremena na vreme piše i objavljuje britke priloge u stručnim časopisima i dnevnim novinama o ovdašnjim krupnim neregularnostima i nepravdama.
Slično kao što se Valentin Knez, glavni lik iz priče Dobri duh Zagreba, Pavla Pavličića – tumačio ga je sjajni ivica Vidović u filmu Ritam zločina (1981. god.) režisera Zorana Tadića – za dobrobit svoje okoline, pasionirano predao proučavanju statistike.
Ne, nemojmo potiskivati sećanja, ma kakva ona bila. i uspomene su naš život, onaj protekli. Minuli trenuci u nama nataloženi, nađu se pokatkad i na površini. iz prošlosti je uputno izvući i odgovarajuće pouke, pojedinačne i opšte poruke. A razočaranja su prethodnica nadanja.
„Hodam ulicama jer sećanja onda manje bole nego kad sedim u kući, ali ipak bole“ (Bernhard Šlink).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
