Razočaranost izostankom pokroviteljstva

Ipak, reakcije prepune negodovanja povodom teksta koji su poslali evroparlamentarci Tanja Fajon i Vladimir Bilčik u svoje i u ime Eduarda Kukana i Knuta Flankeštajna, bivših poslanika Evropskog parlamenta, su, najblaže rečeno, neodmerene.

Bilo bi površno konstatovati da već činjenica da se ni mnogim predstavnicima opozicije, ali ni vlasti dokument ne dopada, nagoveštava da u njemu ipak ima nečeg dobrog. Važnije je ući u suštinu.

Dokument je „gomila evro fraza“, „nije prihvatljiv jer ne sadrži mehanizme“, „manje je od najmanjih očekivanja“, „mora na doradu“, „nećemo ga potpisati“, izjave su koje su se proteklih dana mogle čuti od razočaranih opozicionara, uglavnom onih koji su naglašavali svoju bliskost sa evroparlamentarcima, arogantno i samouvereno nagoveštavajući da če sve da bude rešeno kada ljudi iz Evropskog parlamenta podviknu našoj vlasti.

Iako sada ovi predstavnici samoproklamovane „relevantne“ opozicije govore da nisu ništa više ni očekivali, ne mogu da prikriju svoje jasno najavljene nade u pokroviteljstvo evropskih institucija.

Jedna od najnerazumnijih reakcija jeste ona koja kaže da dokument „nema izvršne odredbe“. To znači da je neko očekivao da evroparlamentarci sroče precizna obavezujuća uputstva kako ko treba da se u Srbiji ponaša pre izbora i u vreme predizborne kampanje, da oni kažu koje zakone i koje članove treba menjati, a koje izričito poštovati, da propišu kako treba da se ponašaju urednici u javnim servisima, a kako u privatnim medijima, koje će sankcije biti izricane i ko će ih sprovoditi. Da to sve učine naredbodavno i bespogovorno i da vlast i opozicija samo klimnu glavom i krenu u realizaciju.

Tako nešto ni jedan autoritet iz Evrope ne može da nametne ni državama članicama Evropske unije, a kamo li onim koje to još nisu. Imala bi Evropa itekako šta da oštrije zatraži od Bugarske, Rumunije, a da ne govorimo u poslednje vreme od Mađarske, Češke, Poljske, ali to ne ide tako.

Pozivanja na primere sporazuma postignutih u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, o čemu inače nije bilo reči u prvoj rundi razgovora u julu, ove godine, nisu argument, jer je jasno da Srbija nije ni Makedonija ni Crna Gora. Malo je komplikovanija.

Radi se, dakle, o „nacrtu radnog dokumenta“, kako u njemu i piše, koji treba da pomogne da se postigne dogovor ne opozicije i evroparlamentaraca, kako se iz nekih izjava može zaključiti, nego opozicije Srbije i vlasti Srbije.

Predstavnici Evrope govore o nizu „sugestija i konkretnih predloga za moguće korake nared“, podrazumevajući da te korake treba da učine politički akteri Srbije. Uzimajući u obzir realnost oni naglašavaju da se sporazum može postići u okviru međustranačkog dijaloga, ali da je za to potrebno „dovoljno političke volje“.

Što se konkretnosti tiče, za šta se u reakcijama uglavnom tvrdi da je nema, evo primera: „svi mediji moraju da objave svoje tarife za političko oglašavanje pre početka izborne kampanje“, „svi mediji moraju da se striktno pridržavaju postojećeg Zakona o elektronskim medijima koji ih obavezuje da slobodno, istinito, nepristrasno, potpuno i blagovremeno obaveštavaju javnost“, „neophodno je da svi informativni programi, kako terestrijalni tako i kablovski, osiguraju uravnoteženo predstavljanje stavova vlade, vladajućih partija, opozicionih stranaka i platformi, kao i profesionalaca/stručnjaka“. Šta tu nije konkretno kada se kaže „moraju“, „neophodno je“, a da se ne zadre u uređivačku koncepciju medija i tako dovede u pitanje i sprovođenje naših zakona i evropskih standarda?

Da li je konkretno kada u dokumentu piše da „treba razmotriti nalaženje rešenja da se privremeno promeni sastav Republičke izborne komisije“, što je opozicija tražila ili da „dogovorene mere treba da se sprovedu šest meseci pre održavanja izbora“ na čemu je opozicija izričito insistirala?

Evroparlamentarci su podržali ideju o privremenom nadzornom telu za medije sadržanu u Platformi koju je predložila grupacija stranaka i organizacija: Nova stranka, Socijal demokratska stranka, Građanski demokratski forum, Demokrate Srbije, Jedan od pet miliona i druge.

Tačno je da se u Nacrtu radnog dokumenta ne govori da bi u ovom telu bili predstavnici civilnog sektora, ali to bi trebalo više da se tumači kao svest autora Nacrta o okolnostima u Srbiji u kojoj vlast nipodaštava civilni sektor, nego stav evroparlamentaraca da oni ne treba da budu deo nadzornog tela.

Tvrdnje da je vremena sve manje jesu tačne, ali čak i kada se evropskim akterima zameri izvesna neažurnost, neobjektivno je i neodgovorno tvrditi da oni mogu biti krivi za naše okolnosti ili za eventualno nepostizanje dogovora između vlasti i opozicije.

U najvećem broju reakcija na Nacrt radnog dogovora međustranačkog dijaloga, mogu se jasno uočiti nerealna očekivanja, koja sasvim dobro oslikavaju slabosti opozicije. Ko ne uočava da umesto stalnih kritika drugih, treba razloge neuspeha da potraži u sebi, nema šta da traži u javnom životu.

 Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanaskog demokratskog foruma