Najnovija je najava da će se ukidanje Zakona o smanjenju penzija dogoditi u novembru a ne krajem ove ili početkom naredne godine, dakle na četvorogodišnjicu njegove primene.
Najave se množe a nejasnoće i nedoumice povodom ovog zakona i sistema PIO ostaju.
Nejasno je koliko bi procenata povećanje penzija iznosilo, i za koju kategoriju penzionera, na koju osnovicu bi se obračunavalo, kakav je tretman simboličnog povećanja vršen u međuvremenu, koje su posledice ukidanja ovog zakona i sl. Konačno, šta se smera trajnije sa penzijama, odnosno sa sistemom PIO.
Zvaničnici ne govore o potrebi vraćanja usklađivanja penzija sa troškovima života dva puta godišnje, čime su penzije umanjene i onima koji primaju ispod 25.000 dinara, a oni su u veoma teškom položaju i o njima treba posebno brinuti. Ne govore ni o potrebi i načinu povraćaja do sada uzetih sredstava od tzv. natprosečnih penzija.
Jedino pravno valjano rešenje jeste da se Zakon o privremenom uređenju isplate penzija odmah i bezuslovno ukine i vrati isplata punih penzija iz 2014. godine, kako je to propisano Zakonom o PIO. Na toj osnovi moguće je nadograđivati dalja povećanja.
Sa pravnog stanovišta prednost ovog postupka je što omogućava najdirektniji mehanizam za prevazilaženje spornog Zakona o smanjenju penzija.
Linearno povećanje penzija o kome je bilo reči značilo bi zadržavanje Zakona o smanjenju penzija, samo u drugom obliku, što bi bilo pravno neodrživo, a sa ekonomskog stanovišta značilo zadržavanje oštre progresivnosti u umanjivanju tzv. natprosečnih penzija, čime bi se nadalje potkopavao postojeći sistem PIO.
Razlozi zbog kojih je donet ovaj zakon odavno više ne postoje pa je indikativno zašto se i dalje primenjuje, jer to stvara uslove za nastavak započetih i otvaranje novih sudskih postupaka, što državu može veoma skupo koštati.
Veoma je značajno istaći da slične stavove ima i naš Fiskalni savet.
Sve te nejasnoće i nedorečenosti izazivaju sumnju, da li se želi vraćanje na postojeći sistem PIO utemeljen još 2003. godine koji je u osnovi dobar i primeren našim uslovima, ili se priprema teren za neki novi „sistem“ koji bi značio postepeno ujednačavanje penzija i njihovo svođenje na socijalnu kategoriju o kojima brine država prema svojim mogućnostima i nahođenju.
Zar to ne potvrđuju nedavne izjave nekih zvaničnika na koje niko od odgovornih nije reagovao, „možete ostvariti pravo na penziju ali ne i pravo na visinu penzije“. Zar to ne znači poništavanje stečenih prava i prevaru svih koji su verujući u Ustav i Zakon uplaćivali doprinose za PIO. Takav odnos već je podstakao uplatu doprinosa na najniže osnovice (jednostavno ne vidi se svrha uplate doprinosa u skladu sa Zakonom) pa samim tim i manji priliv sredstava u Fond PIO, ali izgleda da to nikoga ne brine.
Posebnu sumnju u namere šta se sa sistemom PIO želi postići izaziva promena strukture Upravnog odbora Fonda PIO, kojom je Vlada u njegovom sastavu obezbedila dvotrećinsku većinu svojih predstavnika i na taj način majorizacijom lišila mogućnosti 1.750.000 penzionera da upravljaju svojom imovinom u banjama, lečilištima, RH centrima, a blizu 2.000.000 zaposlenih da utiču na sudbinu sredstava koja obezbeđuju uplatom doprinosa.
Dodajmo tome i višegodišnje uporno nastojanje Vlade da se Fond PIO liši svoje imovine privatizacijom banja, lečilišta i RH centara, vrednih preko milijardu evra.
Konačno se mora postaviti pitanje kakav mi to sistem PIO želimo i da li nam je tako razoren i podržavljen sistem potreban?
Autor je politikolog u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
