Razvoj po sistemu „spolja gladac a unutra jadac“

No sva vrata su bila zaključana, a kroz prozore se ništa nije moglo videti jer unutrašnjost nije bila osvetljena, a stakla su reflektovala spoljno blještavilo.

U pokušaju da uđem s druge strane, gde su se nekada nalazili peroni za putnike, naiđoh na neka polurazvaljena vrata i prvo sa čime se suočih kad virnuh kroz njih bile su gomile šuta i rovaša svih vrsta koji je bio razasut po podu kao posle svojevremenog NATO bombardovanja nekih objekata, koji se i danas polurazrušeni „keze na prolaznike“ kad god se upute niz Nemanjinu ulicu. Ali avaj, nisam imao baterijsku lampu, a po podovima se nazirao ne samo otpad, nego i puno ljudskih i životinjskih izlučevina, pa odustah od namere da vidim kako iznutra izgleda objekat za koji je najavljeno da će biti pretvoren u Istorijski muzej Srbije.

Pre mesec dana ispraćao sam jednog mog prijatelja na autobusku stanicu, koja je već odavno trebalo da bude preseljena na novu destinaciju u Novom Beogradu. U povratku, odlučih da pogledam kako napreduju pripremni radovi za preseljenje Istorijskog muzeja Srbije, jer je od prvog mog obilaska bivše Železničke stanice proteklo skoro dve godine.

I umesto radilišta, sa „peronske“ strane zgrade sačeka me korov koji je izbio iz betonskih naprslina i narasla deponija svega i svačega, koja je veoma podsećala na one divlje deponije oko Pančevačkog mosta. A ona razvaljena vrata, do kojih se sada nije moglo ni prići, bila su „razvaljena skroz na skroz“.

Da ne dužim, tada mi kroz glavu sinu – pa razvoj ove Srbije je koncipiran, i realizuje se po celoj teritoriji po principu „spolja gladac a unutra jadac“.

Autor je inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.