Razvojni put Aleksandra Šapića

Da li je on zapravo oduvek bio Gangula, koji se samo vešto skrivao iza svog neospornog sportskog talenta? Krenimo redom… Aca je rođeni Beograđanin koji je od svoje rane mladosti skrenuo pažnju na sebe istog momenta kada je načinio prvi zaveslaj u bazenu. Još davne 1984. godine, u vaterpolo klubu Crvena zvezda, treneri su shvatili da u rukama imaju nesvakidašnji talenat, ali ni sanjali nisu da će taj mališan nekoliko decenija kasnije postati pravi pravcati Gangula, pre svega u moralnom i političkom smislu.

Sve medalje i sportski uspesi našeg Ace su jednostavno potopljenji, onog momenta kada je pomislio da će biti cenjeniji u društvu ako ispred svog imena dopiše titulu „dr“. I tako je naš proslavljeni i nadaleko čuveni vaterpolista rešio da 2012. godine sebi pribavi doktorsku titulu i vine se u političke vode. Baš kao kod Nušića! Preslikano!

Naravno, naš proslavljeni vaterpolista uspeva da obmane Novobeograđane i postane njihov predsednik opštine i to ni manje ni više nego u tri mandata. I nekako bi sve to bilo normalno da našem „doktoru“ nisu porasli apetiti. Jednog jutra Aca, odnosno sada već Gangula ustane iz svog kreveta i kaže sebi: „Delijo, pa ti bi modao da budeš i gradonačelnik Beograda. Vidi kako si uspešan, lep, doktor si, bićeš pravi…“ I tako Gangula svoj SPAS prebaci u SNS i njegov dojučerašnji „politički protivnik“ postaje mu šef. Znate, onaj drugi Aca, koji je onomad izgovorio da je lično sagradio Hram Svetog Save i ko zna šta još, ali neću sada o njemu, on je tek priča za sebe.

Sada tek dolazimo do suštine…

Ništa gore napisano ne bi bilo čudno, zato što je naš narod nepogrešiv u izboru najgorih među nama. Međutim, Gangula se malo zaigrao. Pomislio je da je politički nedodirljiv, da može da izgovori šta god mu padne na pamet i da pritom nema nikakvih posledica.

Naime, pre nekoliko dana, nakon užasne nesreće koja je zadesila jednu romsku porodicu, u kojoj je dete stradalo u saobraćajnom udesu, gradonačelnik Beograda na konferenciji za štampu, bez bilo kakvog obzira, za nesreću je osudio čitav romski narod, odnosno njihov način života.

Optužio je sve nas da smo lenji, bezvredni, da ne želimo da se integrišemo u društvo, da više volimo da budemo siromašni, neobrazovani i bez posla, jer smo mi jednostavno Romi i kod nas se sve to nekako podrazumeva. Iz njega je izbila poznata i prirodna mržnja prema svemu što nije srBsko, jer je nadaleko poznato da je Aleksandar Šapić ultradesničar koji često teži ka šovinizmu.

Za sve diskriminatorne reči koje je izgovorio, koje su bile pune nerazumevanja ali i mržnje prema jednom čitavom narodu, u bilo kojoj modernoj zemlji na svetu, morao bi da snosi političku i krivičnu odgovornost.

Međutim, ovo je radikalska Srbija, u kojoj je potpuno normalno da mrziš neistomišljenike, da budeš bahat i da ne poštuješ različitosti, iako se na sva usta govori o toleranciji i jednakosti, a svi dobro znamo da to u praksi zapravo ne postoji.

Na kraju krajeva i njegov sadašnji šef je pre nekoliko godina javno komentarisao način života Roma i Romkinja i bez ustezanja je izgovorio sledeću rečenicu, parafraziram: „Romi su tradicionalno siromašan narod u bilo kom smislu i to je teško promeniti…“. Zašto bi se onda ustezao bilo ko iz njegove vrhuške da javno govori o Romima na najgori mogući način!? U današnjoj Srbiji, mržnja je dozvoljena, čak i poželjna.

Jer ukoliko želiš da napreduješ u političkom smislu, moraš „brže-jače-bolje“ da pljuješ po protivnicima i neistomišljenicima, prema svemu što se ne uklapa u njihov ideološki šablon.

Naš junak sa početka priče je to na vreme shvatio. Ima sve predispozicije da jednog dana kada „šef Aca“ odluči da podnese ostavku, pređe ili osnuje drugu partiju ili se jednostavno povuče sa političke scene, preuzme kormilo Srpske napredne stranke, a možda postane i predsednik države, ko zna. Dovoljno će biti da mu se ambicije probude i eto njega na čelu prestola.

I da zaključimo…

Aleksandar Aca Šapić, koliki god bio šampion u bazenu i koliko god nam je radosti doneo dok je rešetao protivničke golove, ništa mu ne vredi ako je loš čovek, iskompleksiran, neobrazovan, netolerantan, politički nekorektan… Džaba mu sve medalje i pehari ako ne ume da spozna tragediju i poteškoće jednog celog naroda kakav je romski. Vekovima unazad je ovaj narod bio na udaru raznih vladara i osvajača.

U prvoj polovini prošlog veka umalo nije zbrisan sa lica zemlje zbog bolesnog uma jednog čoveka i to samo zato što su drugačiji. Međutim, moj narod je opstao i pored svih nedaća koje su ga kroz istoriju zadesile. Razne Gangule su dolazile i prolazile, a mi smo opstajali i trudili se da se nikada nikom ne zameramo i da svakog poštujemo i tako će biti zauvek. I da, setiće se ponovo romske zajednice čim se raspišu izboru, samo što nisu…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.