Foto FoNet Marko DragoslavićNažalost ne možemo a da se ne osvrnemo na više nego maliciozan tekst Miše Brkića „Treba li ukinuti privatne apoteke?“ u kome on ponovo, izanđalim floskulama, jeftinim sofizmima i poluistinama pokušava da odbrani organizovani neoliberalni zločinački poduhvat kojim je ovo društvo toliko duboko devastirano da je veliko pitanje da li će se ikada do kraja oporaviti od svih blagodeti koje mu je Brkićeva ljubljena privatizacija donela.
Hajde da ipak odgovorimo na Brkićevo retoričko i ironično pitanje „Treba li ukinuti privatne apoteke?“ ili evo da ga preformulišemo: „Treba li nacionalizovati privatne apoteke?“.
Reč nacionalizacija Miša Brkić naravno ne bi nikada upotrebio čak ni retorički iz dobro poznatih razloga ali hajde da je eksperimenta radi ipak upotrebimo ovde.
Bilo bi besmisleno da država nešto ukida ili zabranjuje naročito ako to nešto tako dobro privređuje i zarađuje kako Brkić kaže. Ali zašto bi država nacionalizovala privatne apoteke?
Čemu bi u našem javnom zdravstvenom sistemu služile privatne apoteke?
Svakome ko uđe u privatnu apoteku je jasno da daleko najveći deo tog unosnog poslovanja uopšte nije zasnovan na prodaji lekova već različitih preparata, suplemenata, kozmetike pa čak i igračaka odnosno proizvoda koji se mogu prodavati i bez učešća farmaceuta i lekarskih recepata ili preporuka.
Neki od tih proizvoda se i prodaju u nespecijalizovanim prodavnicama široke potrošnje.
Takođe neki veliki lanci prodavnica sredstava za higijenu i kozmetiku su u neke svoje objekte integrisali i apoteke opet kako bi proizvode koji nisu lekovi odnosno medicinski preparati i pomoćna sredstva lakše prodali koristeći poverenje koje potrošači imaju prema farmaceutima.
Naravno ni jedna privatna apoteka verovatno nikad neće odbiti da prodaje lekove ali velikoj većini to svakako nije osnova poslovanja.
Zaposleni u takozvanim državnim apotekama reći da su mnogi farmaceuti tamo prešli da rade upravo iz privatnih apoteka kako ne bi morali da forsiraju prodaju ovog ili onog proizvođača suplemenata ili da se uopšte osvrću na visinu prometa ovakvih proizvoda već da se bave svojim poslom za koji su se školovali na jednom od može se reći najzahtevnijih fakulteta.
Upravo se danas studenti farmacije, koje bespuća školovanja u Srbiji navedu na obavljanje stručne prakse u privatnim apotekama, masovno žale da im se profesionalna praksa, koja bi trebalo da bude jedan od najvažnijih deleva njihovog stručnog usavršavanja, minimalno razlikuje od posla kasira u samoposluzi ili prodavca u trafici.
Naravno na sve ovo uvek može da se navede da neke privatne apoteke imaju malo drugačiju praksu, da neke od njih imaju čak i laboratorije u svom sastavu itd.
To naravno nije relevantno za ovaj kratki osvrt zato što država već ima apotekarske ustanove koje imaju dobar i vrlo profesionalan kadar kome nije u fokusu prodaja čarobnih lekova za poboljšanje potencije, protiv starosti, ćelavosti ili čega već i koje imaju laboratorije i sve drugo što je neophodno da budu sasvim adekvatan servis u okviru našeg zdravstvenog sistema.
Ono što nemaju je podrška upravo države koja ove ustanove opstruira namećući im obavezu da se sa privatnim apotekama takmiče u nečemu što nije njihova primarna delatnost jer apotekarskim ustanovama nije primarna delatnost prodaja robe široke potrošnje koja liči na lekove i pomoćna medicinska sredstva niti stvaranje profita.
Drugim rečima apotekarske ustanove nisu dužne da zarađuju da bi opravdale svoje postojanje. One nisu ni osnovane da bi stvarale profit već da bi bile sevis u okviru javnog zdravstvenog sistema.
Besmisleno bi bilo ukidati taj servis ili autsorsovati ga privatnim apotekama kojima ova vrsta delatnosti uopšte nije fokus poslovanja.
Posebno je bizarno što nametnutu kvazitržišnu utakmicu apotekarske ustanove treba da igraju ograničenei propisima o javnim nabavkama dok o već tradicionalno VD stanju upravnika, odnosno namernog stvaranja stanja nesigurnoti od strane države u ovim ustanovama, ne treba ni pričati.
Iz svega navedenog očigledno je da ova vrsta unosnog poslovanja, kakvu nije neophodna državi i da ona nema nikakav razlog da nacionalizuje privatne apoteke.
Ostalo nam je samo neodgovoreno pitanje iz naslova ovog teksta – „Da li su privatne apoteke zaista apoteke?“.
Ovo pitanje skriva jedan sasvim drugi niz pitanja: Da li ustanove u privatnom vlasništvu mogu da brinu o javnom interesu i štite ga?
Da li ustanove i instituti koje je ova država već privatizovala štite javni interes?
Da li privatne zdravstvene ustanove kojima država stvara tržište devastrirajući javni zdravstveni sistem rade u javnom interesu?
Da li treba da nastavljamo ovaj niz pitanja ili nam je već sve jasno i svega dosta? Pitajte Mišu Brkića.
Svetomir Nikolić, Politička platforma Solidarnost
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
