Realna nekompetentnost opozicionih zahteva

Ovako počinje tekst Danasa u ponedeljak, 15. aprila, sumirajući ono što je „većina sagovornika“ konstatovala, a oni su zaključili i da su zahtevi, izrečeni na subotnjem protestu u Beogradu, „realni“.

Dvadeset godina se bavim reformom medijskog sistema u Srbiji, uz stalni osećaj da je to prilično nemoguća misija u dominantnom stanju svesti koje vlada u ovoj zemlji i onda kada je u opoziciji. Godinama domaći stručnjaci za medije, podržani od najeminentnijih evropskih, objašnjavaju šta je regulatorno telo za elektronske medije, šta je medijski javni servis, kako treba da izgleda demokratska, medijska scena i kakav je nužan odnos vlasti, ali i političkih aktera u celini prema medijima.

Ušli su ti standardi, principi, iskustva u udžbenike i nastavne procese, odbranjeni su magistarski, master, doktorski radovi. I posle skoro dve decenije, kakvih, takvih medijskih reformi uz korak napred i dva nazad, u velikom i sasvim opravdanom zaletu građana Srbije da postignu odavno obećane, ali ne i ostvarene promene, u njihovo ime se formulišu zahtevi koji su poražavajući izraz potpune nekompetentnosti.

Gde je to viđeno da vlast i opozicija dele mogućnost izbora članova onog organa regulatornog tela koje donosi odluke? Gde se to dogodilo da nekakva komisija vlasti i opozicije bira uređivačke timove javnih servisa, pa čak i tehničke timove? Koga će to predložiti sastavljači zahteva u tu komisiju, ako te svoje skrivene adute nisu konsultovali o samim zahtevima? Ili možda jesu?

Da li će isforsirani lideri dela opozicije definitivno odbaciti ili možda ne, Evropsku uniju kao okvir budućnosti Srbije, sačekaćemo da vidimo, ali i oni govore o pravilima i iskustvima demokratskog sveta koji bi i Srbiji dobro došli, zbog nje same i njenih građana. Kako je moguće onda, da nisu naučili da je osnovni standard demokratski uznapredovalih zemalja: državo i politiko, dalje ruke od medija i regulatornih tela!

Dakako da se to odnosi na sve političke aktere, kako one na vlasti tako i one u opoziciji. U sadašnjem trenutku Srbije ključno je pitanje: da li trenutna situacija u kojoj je vlast veliki broj medija pretvorila u svoje propagandne pogone, a to učinila i sa javnim servisima i REM-om, opravdava odustajanje od demokratskih principa i standarda? Da li se dogovornom politikom vlasti i opozicije mogu uvesti poželjna rešenja? Za koga poželjna? Treba biti mnogo naivan i iz Srbije godinama odsutan, da bi se poverovalo da bi takav dogovor bio u interesu javnosti, dakle svih građana i svih konzumenata medija. Dogovor bi bio protiv važećih zakona, protiv evropskih standarda i svih demokratskih iskustava.

Od demokratski nastrojene opozicije se očekuje da ospori svaki uticaj vlasti na medije, pa i na javne servise, a ne da traži da vlast nešto tim medijima naredi i da sama u tome učestvuje. Treba beskrajno ohrabrivati ljude u javnim servisima da se otrgnu stega onih koji ih pritiskaju treba ih kritikovati i zahtevati ostavke, a ne pojačan nadzor vlasti. Tako se samo ohrabruju desničari poput Šešelja da zahtevaju da se ukinu javni servisi i ponovo zakonom uspostavi državna radio televizija, što bi bilo jedini primer u Evropi.

Regulatorna tela za elektronske medije su od vlasti nezavisni organi. Oni ne funkcionišu na predstavničkom principu, a pogotovo ne kao predstavnici političkih aktera, već zastupaju interese celokupne javnosti. To je zakonom predviđeno i u slučaju REM-a. To što REM, kao i nekadašnji RRA, radi pod očiglednim uticajem vlasti, ali i sprege vladalaca sa vlasnicima medija, ne može se sprečiti legitimisanjem tog uticaja.

Kada se nešto zahteva, najbolje je delovati primerom. Ali tu stvari ne stoje najpovoljnije. Da li je danas nepodobno podsetiti da su svi dosadašnji izbori članova Saveta RRA/REM-a, sem u slučaju malog broja primera, bili pod uticajem vlasti i spregnutog interesa sa privatnim medijima. Tako je bilo od prvog izbora Saveta 2006. Da li je Pink danas postao režimska televizija ili to nikada nije prestajao da bude, u vreme svih dosadašnjih vlada? Bujošević i Stefanović iz RTS-a i oni iz RTV-a treba da budu smenjeni jer čine veliku štetu javnosti, ali zar je Tijanić bio bolji? Devet godina ga niko iz vlasti nije dovodio u pitanje, jer je on znao kako s vlašću treba.

U medijskoj sferi treba mnogo toga menjati, ali to ne mogu raditi nekompetentni. Zašto je u vezi sa Beogradom na vodi, gondolom ili prepravkom Trga republike važno čuti stručnjake, a u vezi sa medijima ne? Kako će javnost da razazna šta je ispravno, a šta ne ako i mediji, čak i oni naklonjeni opoziciji, vrte izjave istih ljudi među kojima niko nije stručan za medije? Ne pristajem na mantru da je kritika nekog iz opozicije kontraproduktivna.

Neproduktivna je nekompetentnost, ma od koga dolazila. Ovakvi zahtevi dezavuišu opravdane proteste građana i ohrabruju vlast da im se odupre. Ko želi da dođe na vlast i tvrdi da će taj posao raditi demokratski, treba da pruži garancije da neće gurati svoje ljude u Savet REM-a ni u upravne odbore RTS-a i RTV-a, da neće postavljati svoje direktore javnih servisa niti sa njima praviti dogovor, da će podržati zahteve stručne javnosti da se primeni sav arsenal zakonitih sankcija protiv medija koji ugrožavaju javni interes.

 Autor je potpredsednik Građanskog demokratskog foruma