Reč stručnjaka: Kako zaštititi oštećenog od nove viktimizacije?

Upravo zbog toga, predviđena je javna/državna reakcija na kriminalitet, gde gonjenje i procesuiranje učinilaca krivičnih dela preduzima država nezavisno od volje fizičkih lica. Međutim, nikako se ne sme zanemariti činjenica da izvršenje krivičnog dela u najvećoj meri pogađa oštećenog, lice prema kome ili prema čijem pravu je krivično delo usmereno.

Stoga, država prilikom procesuiranja i kažnjavanja učinilaca krivičnih dela ne sme zanemariti oštećenog, njegova prava i položaj u krivičnom postupku i prilikom preduzimanja radnji mora imati u vidu njegove interese.

Ovo su razlozi zbog kojih je na međunarodnom planu usvojeno više pravnih akata kojima su predviđene mere zaštite oštećenog u krivičnom postupku a što je poslednjih godina aktuelna tema i u pravu RS. Pitanje koje se nameće je koliko se usvojeni pravni akti i preporuke primenjuju u praksi, odnosno, da li se oštećenima obezbeđuje suštinska zaštita i to od momenta izvršenja krivičnog dela pa do potpune reparacije štete.

Zaštitu svedoka u krivičnim postupcima treba posmatrati dvojako:

1. zaštita oštećenog u krivičnom postupku od svakog vida uvreda, uticaja, zastrašivanja i sekundarne viktimizacije

Navedeno se može realizovati primenom različitih mera koje se mogu svrstati u dve kategorije: kao zaštita fizičkog integriteta i ličnih prava i kao psihološka zaštita i podrška. Prvi vid zaštite podrazumeva otklanjanje svake mogućnosti da oštećeni bude ubuduće ugrožen ili povređen ali i zaštita od bilo kakvih uvreda, uticaja na svedočenje i slično.

Psihološka zaštita podrazumeva pružanje pune podrške i osnaživanje oštećenog tokom krivičnog postupka u vidu psihološke i pravne podrške, informisanja oštećenog o toku i mogućim ishodima postupka, merama preduzetim prema okrivljenom i dr. Psihološka zaštita obuhvata i razne druge mere koje se uglavnom odnose na način preduzimanja procesnih radnji od strane državnih organa (izbegavanje nepotrebnog višestrukog prepričavanja događaja, komunikacija sa ograničenim krugom lica u pravosudnim organima, smanjenje nepotrebnih veštačenja i medicinskih pregleda, podrška od strane lica od poverenja prilikom preduzimanja procesnih radnji, fizička odvojenost od učinioca krivičnog dela i dr.).

2. zaštita prava oštećenog, koja su povređena i ugrožena izvršenjem krivičnog dela, u vidu otklanjanja posledica krivičnog dela, kada je to moguće i/ili nadoknada štete

Ovaj vid zaštite oštećenog podrazumeva potpunu nadoknadu materijalne i nematerijalne štete oštećenom u krivičnom postupku, kako bi se izbeglo vođenje posebnog parničnog postupka. Imajući u vidu brojne modalitete zaštite oštećenog u krivičnom postupku jasno je da neće biti potrebno da se svi oni primenjuju u svakom konkretnom slučaju. Obim zaštite oštećenog zavisi od brojnih faktora kao što su: vrsta i priroda učinjenog krivičnog dela, okolnosti pod kojima je učinjeno, jačina povrede ili ugrožavanja, odnos oštećenog i učinioca, karakteristike oštećenog i dr.

Stoga je neophodno da državni organi imaju individualni plan zaštite svakog oštećenog, kojim će se mere zaštite prilagoditi svakom oštećenom u skladu sa njegovim potrebama.

Analizirajući dosadašnju praksu državnih organa o zaštiti oštećenih a oslanjajući se na dostupna istraživanja zaključuje se da postojeći pravni okvir nije u dovoljnoj meri iskorišćen. Ukazaćemo na ključne nedostatke aktuelnog postupanja a koji se mogu prevazići drugačijim pristupom i organizacijom bez značajnijih izmena pravnih propisa. Najpre treba ukazati na nedovoljnu informisanost samog oštećenog o toku postupka, preduzetim radnjama, njegovim pravima…

Problem dobija još više na značaju u slučajevima kada oštećeni nema punomoćnika, a što je čest slučaj, jer u najvećem procentu oštećeni imaju punomoćnike samo kada zakon na to izričito obavezuje. Neinformisanost oštećenog ne samo da negativno utiče na njegovo „snalaženje“ u postupku već može direktno uticati na njegovu bezbednost. Tako je uočeno da državni organi nemaju ustaljenu praksu da obaveštavaju oštećenog o puštanju na slobodu okrivljenog, isteku izrečenih mera i slično. Ovo dalje vodi ka tome da ni državni organi ne vrše ponovnu procenu bezbednosti oštećenog. Na istinitost ovih tvrdnji ukazuju i brojni slučajevi ubistava žena od strane svojih partnera i to odmah nakon izlaska iz pritvora ili zatvora.

Navedeno ukazuje na problem nepostojanja određenog lica u državnom organu sa kojim bi oštećeni komunicirao što dovodi do toga da oštećeni u okviru jednog državnog organa komunicira sa različitim licima, i to po više puta. Problem naročito dolazi do izražaja u situacijama kada se radi o posebno osetljivim oštećenima (žrtvama krivičnih dela protiv polnih sloboda, deci, žrtvama porodičnog nasilja, trgovine ljudima i sl.).

Sama priroda ovih krivičnih dela, gde oštećeni treba da govore o događajima koji pogađaju najintimniju sferu njihovih života ili pak, protiv članova svoje porodice ukazuje na potrebu da se od nje ne zahteva da to čini više puta pred različitim ljudima. Podrška oštećenima izostaje i na samim suđenjima gde oni često dolaze sami, bez prisustva „lica od poverenja“. To svakako predstavlja veliki psihološki pritisak na oštećenog posebno u onim predmetima gde je veći broj procesnih subjekata. Iako je danas opšteprihvaćen stav da posebno osetljive oštećene ne treba ispitivati u prisustvu učinilaca dela i da je potrebno sprečiti njihove susrete pre ispitivanja, zapaža se da se i ova mogućnost ne primenjuje dovoljno.

Odsustvo zaštite oštećenih dovodi do brojnih negativnih konsekvenci i to najpre do ugrožavanja bezbednosti oštećenog ali i do negativnog uticaja na svedočenje (u vidu odustanka od svedočenja ili „nesigurnog“ svedočenja koje svakako ima uticaja na odluku). Ovo se najlakše može ilustrovati na primeru nasilja u porodici, gde nedostatak podrške oštećenima i neefikasno okončanje postupka dovodi do vraćanja oštećenog učiniocu, korišćenja pravom da ne svedoči što u odsustvu drugih dokaza dovodi do osobađajućih ili odbijajućih presuda.

Često se upućuju kritike i izražava negativan stav prema ovoj grupi oštećenih, međutim, smatram da se situacija mora sagledati iz ugla oštećenog, što dovodi do potpuno drugačijeg pristupa. Oštećeni u ovim predmetima treba da svedoči protiv nekog sa kim je u najbližim krvnim, porodičnim ili emotivnim odnosima što je samo po sebi dovoljno teško. Sa druge strane ne dobija nikakve informacije, podršku i pomoć i sasvim je logično da će se vratiti nasilniku nego nastaviti život odvojeno uz potpuno odsustvo podrške.

Problemi se uočavaju i kod zaštite prava oštećenog u pogledu nadoknade štete. Zapravo i pored intencije i nespornog stava da u krivičnim postupcima treba odlučivati i o imovinskopravnom zahtevu, to u praksi nije slučaj. Razlog tome, je ustaljena praksa da se oštećeni upućuje na parnicu jer je primat sudija koji sude u krivičnim postupcima da utvrde činjenice u vezi sa postojanjem krivičnog dela i učinioca. Sa druge strane u najvećem procentu krivičnih postupaka i sam oštećeni i punomoćnici ne opredeljuju imovinskopravni zahtev a sudije ne insistiraju na tome.

Imajući u vidu sve navedeno, može se zaključiti da zaštita svedoka u krivičnom postupku nije prioritet državnih organa, već da je uloga oštećenog svedena uglavnom na ispitivanje u svojstvu svedoka.

Autorka je sutkinja Osnovnog suda u Nišu i članica UO Foruma sudija Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.