Redovno stanje u martu

Ovo je četvrto vanredno stanje koje se uvodi zbog maltene iste skupine ljudi koja odlučuje o životu i smrti u Srbiji već skoro tri decenije.

Sve je počelo 9. marta 1991. kada je propuštena ogromna prilika da sprečimo ono što su nam iste ove osobe koje su uglavnom i danas na vlasti uradile tokom devedesetih, što je kulminiralo uvođenjem ratnog stanja 24. marta 1999.

Na žalost vanredno stanje zbog njih u Srbiji je uvedeno i dok su bili u opoziciji, kada im se volšebno javilo da će 12. marta 2003. biti ubijen Zoran Đinđić. Ali kad su se ponovo dokopali vlasti sposobnost martovskih predskazanja im je zakazala 2020.

Umesto da predvide kakve će ekonomske posledice po zemlju koju su bahatom i osionom vladavinom doveli na rub opstanka imati epidemija korona virusa, šarlatanskim izjavama i šegačenjem sa građanima Srbije pokazali su svu nesposobnost da vode državu. Mart mesec sa ovom ekipom na vlasti očigledno je loš po građane Srbije.

Samo što kako reče moj drug Marko sa tvitera, ovog marta naše društvo došlo je do vododelnice koja će se završiti tačkom prekida sa ovim ludilom koje smo prinuđeni da preživljavamo.

Jer običan čovek, gurnut u strah od gubitka egzistencije koja je dovoljna samo za preživljavanje, držan u pokornosti i ropskoj poslušnosti prema psihotičnom gospodaru, danas se više ne plaši svoga mahnitog i silnog vođe, već bolesti koja preti da ugrozi život tog preplašenog čoveka i njegove porodice.

Mogli su tog zastrašenog čoveka da ubede da je Slobodan Tanasković čuvar iz Savamale umro od otkazivanja jetre kao pijanac.

Mogli su tog običnog čoveka suočenog sa egzistencijalnim strahom da ubede da su naši najbolji piloti obični alkoholičari koji su usled pijanstva oborili helikopter.

Mogli su prestrašenog čoveka da ubede da nisu radile kamere u Kosovskoj Mitrovici i da oni sa tim nemaju ništa.

I da Babić nije vozio, a da je snimak video samo vođa i da je toliko užasan da ljudi držani u strahu i ne treba da ga vide, da se ne bi potresli.

I da Mali nije plagirao doktorat, da Nebojši iz Beograda podmeću aferu sa diplomom, doktoratom, ocem Brankom i Krušikom. I da su roditelji Milomira Milivojevića nastradalog radnika Milana Blagojevića iz Lučana izmanipulisani. Da je Aleksandar Obradović špijun a ne hrabar i odvažan čovek, glas savesti i razuma našeg posrnulog društva.

Da su ministri na Jovanjici brali organski paradajz a da nisu videli marihuanu.

Mogli su, jer sve ovo samo prividno ne ugrožava tog običnog čoveka.

Ali neće moći da ga ubede da je bezbedan pred bolešću koja ne bira na koga će udariti, posebno u zemlji sa razvaljenim zdravstvenim sistemom u kojoj vlast ima 3 000 000 evra za pevajuću fontanu na Slaviji, koja se razbacuje sa 300 000 000 evra za nacionalni stadion, koja kupuje rakete i helikoptere, ali nema za alkohol u apoteci, običnu masku za lekara u bolnici i asepsol za dezinfekciju ruku.

Neće moći ikoga da ubede da je sve u redu kada se Vođa na konferenciji za novinare šegači i demonstrira šarlatansku neozbiljnost i bahatost, savetujući nas da se protiv jednog od najsmrtonosnijih virusa borimo šopingom u Milanu gde je epicentar evropske infekcije i gde se broj dnevno umrlih od posledica korone meri stotinama.

A onda posle samo par dana se sve pretvorilo u katastrofu čije razmere niko ne može da sagleda.

Jer strah je opasan gospodar.

Dok je moćan, većina ljudi mu se pokorava. Malobrojni hrabri, slobodoljubivi, dostojanstveni i ponosni ljudi koji pružaju otpor sejačima straha, bivaju denuncirani i proglašavani ludacima, izdajnicma, vlastoljubivim, nesposobnim ali ambicioznim pojedincima koje zanima samo državna kasa a ne normalan život.

Bivaju proglašavani za sve ono što u stvari predstavljaju ovi na vlasti koji generišu strah, protiv koji se malobrojni hrabri bore. Ali kad se pojavi novi veći strah, strah od nepoznatog, strah od nečega što životno ugrožava svakog čoveka, bilo onog zastrašenog bilo onog koji prezire one koji stvaraju strah, onda taj strah koji ljude treba da drži u pokornosti postaje nebitan. A oni koji ga produkuju postaju omraženi.

Kada čovek postane svestan da može da se razboli, da meta bolesti može da bude njegovo potomstvo zbog čijeg opstanka je prinuđen da trpi strah i svakojaka poniženja, kada spozna da mu je zbog šarlatanstva onog kome je ukazao poverenje da brine o državi ugroženo zdravlje i život porodice, a do juče je bio zdrav, onda kod svakog čoveka proradi instinkt za samoodržanjem.

A taj primarni instinkt je toliko jak, da strah od onoga koji brine samo o održanju na vlasti, privilegijama i rejtingu, preko noći uzmiče, nestaje i topi se, pretvarajući se u kipeći gnev. Jer ljudi shvataju da su se od hodajućih procenata koji doprinose izmaštanom rastu BDP, sveli na procenat potencijalno obolelih i umrlih.

Pošto je kriza izmakla kontroli pre nego što se i pojavila, pošto sistem ne postoji, a šarlatanska vlast je satrla zdravstvo u kome više nema dovoljno ni čistačica u bolnicama a kamo li zdravstvenih radnika, posledice, pre svega ekonomske, po Srbiju će verovatno biti katastrofalne.

Sva trulež i praznina ovog nakaradnog sistema stvaranog godinama, koji je počivao na strahu, bahatom neznanju i osionom primitivizmu, ogoliće se sa kulminacijom ove krize kada kipeći gnev zapreti da digne poklopac narodnog besa.

Vreme iza nas je zahtevalo hrabrost i razum da se odupremo strahu i nenormalnosti, ali su na žalost oni koji su iskazivali te vrline ostali u manjini zbog čega smo i dospeli u ovo stanje.

Vreme pred nama zahteva solidarnost, razum, plemenitu nesebičnost i ljudskost.

Kad kriza eskalira, potražite onu bolju i svetliju stranu sebe. I ne zaboravite da Vaseljena i čitav svet počivaju na krajnjoj pobedi dobra. Budite plemeniti, solidarni i odgovorni.

A kada dođe vreme, kada i ova pošast prođe, kada zdravlje pobedi bolest, potrudite se da ovo bude poslednje vanredno stanje koje trpite. Srbijom nikada više ne sme da vlada strah. Još manje sme da se vlada strahom. Zbog naše dece, pre svega!