Referendum o životu

Najpre na ono koje se odnosilo na dolazak posmatrača Ujedinjenih nacija na Kosovo i Metohiju, u eri Slobodana Miloševića, i na novi Ustav u vreme kohabitacije Borisa Tadića i Vojislava Koštunice.

Uskoro bi građani po najavi predsednika Srbije Aleksandra Vučića mogli da se izjašnjavaju i o tome da li žele da kompanija Rio Tinto u dolini Jadra eksploatiše litijum.

Još uvek nije poznato da li bi to mogao da bude lokalni referendum ili na nivou cele republike.

Stručnjaci upozoravaju da bi kopanjem litijuma mogla da bude ugrožena cela Mačva, uključujući i reku Savu, što znači da je u pitanju problem koji se preliva na celu Srbiju.

Javnost s pravom strahuje da bi ishod tog referenduma mogao da bude unapred poznat pošto vlast godinama unazad vrši kampanju da su milijarde bitnije od životne sredine.

Strahuje se i da bi i na ovom glasanju bilo onih koji bi za sendvič ili jednu, dve crvene mogli da zaokruže ono što im se kaže, a ne ono što im savest nalaže u cilju zaštite svoje dece, pa čak i njihovih pokoljenja.

Ima i onih koji tvrde da nikakvog referenduma neće ni biti, kao što ga nije bilo ni za reke Stare planine, Rakitu ili izgradnju Beograda na vodi.

Da je u pitanju samo još jedan manevar sa Andrićevog venca kako bi se kupilo vreme za dogovor koji je verovatno već neformalno postignut sa kompanijom koja je na zlom ekološkom glasu.

Za Srbiju bi verovatno najbolje bilo da ga zaista i ne bude.

Možda je i za građane i za vlast bolje da nikada ni ne saznaju da li bi se pitanje o zaštiti životne sredine pretvorilo u vid predizbornog cirkusa.

Samo što bi ovaj put u slučaju pogrešne odluke posledice mogle da budu gore i teže od svih dosadašnjih.

U ekologiji nema povratka u pređašnje stanje i svaka omaška se ispravlja ne decenijama, nego godinama.

Tako će i odluka o Rio Tintu, ko god da je donese, narod ili onaj koji inače o svemu odlučuje, biti ona posle koje nema nazad.