Referendumom sprečiti Gorana Vesića da ostavi trag

Ne samo zbog sivila u koji Beograd uvija večiti zamenik Vesić Goran i njegov napredni klan, već zbog osećaja da živimo u imaginarijumu u kome su od državnih institucija ingerenciju preuzele neformalne grupe zadužene za disciplinovanje neistomišljenika.

Ko ne veruje u ove kvalifikacije može uvek da pregleda snimke nastale tokom blokada besmislenih radova na Trgu republike koje sprovodimo od kada je gradonačelnik odlučio da ignoriše naše pozive na razgovor, a večiti zamenik nam u tom vakuumu lepi mete na čela proglašavajuci nas saradnicima narko kartela. I sve samo zato što mislimo da je za radove kojima se trajno menja izgled Beograda i način života u njegovom centralnom delu potrebno konsultovati stručnjake i pitati građane.

U takvoj atmosferi „spontano okupljeni“ građani spremni da vređaju, pljuju i udaraju, neodoljivo podsećaju na Šmajsera, lika koga u pomenutom filmu glumi Žarko Laušević. Šmajser u filmu je instrumentalizovani ludak pušten sa lečenja, koji sve sa mašinkom iz Drugog svetskog rata po gradu juri Crnog Bombardera, simbola otpora ludilu koje vlada. U filmu, ali i u Srbiji danas.

Estradni porno nacionalizam koji već sedam godina upravlja ovom državom skriva se iza ideje o eurounijatstvu. A tu ideju i vrednosti na kojima je nastala Evropska unija oni razumeju jednako dobro kao što su onomad razumeli i pad Berlinskog zida. I zato mi živimo u šizofrenom društvu kome je dijagnozu uspostavio „Freedom house“ proglašavajući nas delimično slobodnom zemljom. I sada kada dijagnozu znamo, neophodno je da odredimo terapiju.

U veku građana, kako je Gutijers nazvao vek u kome živimo, lečenje podrazumeva stvaranje okvira za uključivanje što većeg broja ljudi u proces odlučivanja. Ovo je posebno značajno ako smo svesni činjenice da su institucije javnog uvida i javne rasprave, koje treba da obezbede učešće građana i stručne javnosti u kreiranju određenih rešenja, obesmišljene zloupotrebama pravila i procedura.

A obesmišljeni su jer se pozivi za uvid po pravilu upućuju samo jednom, i to u jednim dnevnim novinama, i na sajtu gradske uprave gde građani mogu da se informišu kako će u periodu od samo nekoliko dana, isključivo u radno vreme, imati priliku da na zidu podruma gradske uprave tumače okačene crteže, što bi ‘kao’ trebalo da bude javni uvid, iza kojeg sledi ‘kao’ javna rasprava, na kojoj možete da govorite samo ako ste ranije podneli primedbu na propisan način.

U takvim okolnostima Starograđani nemaju pojma šta im i po kojoj ceni kopaju po kraju. Gradska opština Stari grad je upravo iz tih razloga odlučila da raspiše naknadni referendum na kome želi da proveri da li su građani informisani o prirodi svih radova koje je večiti zamenik Vesić Goran, nošen unutrašnjom potrebom da, kako sam kaže, ostavi trag, započeo ili planira da započne u njihovom komšiluku, kao i o posledicama koje će na njihov život imati ti radovi.

Ovo izjašnjavanje uključuje pitanje vezano za izmeštanje stanica javnog transporta, kojim se Starograđanima uskraćuje mogućnost da se direktno dovezu do zdravstvenih ustanova i drugih, za njih bitnih, destinacija. Sastavni deo referenduma je i pitanje vezano za izgradnju žičare na Kalemegdanu koja direktno ugrožava kulturno-istorijsko nasleđe i protiv koje su se izjasnile i domaće i međunarodne organizacije koje se bave zaštitom istog.

Sve to zajedno znači promenu načina života koji se gradio vekovima, tu na kaldrmi na kojoj je Beograd i nastao.

Važnost ovog referenduma umnogome prevazilazi granice opštine Stari grad. Ne samo zbog toga što je naša opština prostor sa najvećom mogućom koncentracijom institucija od posebnog značaja za ovo društvo, već zato što bi realizacija ovog referenduma mogla da vrati veru građanima da od njih zavisi.

To bi zapravo bio povratak slobode, jer je slobodan je samo onaj čovek koji može da donosi odluke koje su važne za njegov život. To bi bila i reafirmacija značaja mišljenja struke, koja se ignoriše i omalovažava. To bi bio i znak da smo krenuli u pravcu izgradnje pravednijeg društva u kome je interes krupnog kapitala podređen interesima građana. U skladu sa tim, pozivam sve slobodnomisleće ljude da nam pomognu u kampanji koja treba da onemogući trajno preseljenje centra grada u „Beograd na vodi“ i koja treba da obezbedi punu afirmaciju participativne demokratije kao načina borbe protiv partokratije i neliberalne demokratije u kojoj živimo.

Na ovaj način bi se stvorili uslovi za stavljanje u funkciju svih, često tragično zapuštenih resursa, sa ciljem kreiranja evropskog životnog standarda, koji naši građani zaslužuju. Ne može jedno bez drugog. I zato hajde da počnemo, baš sa Starog grada, jer odavde je uvek sve i počinjalo.

Autor je predsednik beogradske opštine Stari grad