Reforma pravosuđa

Stvarno, pomislih, nije valjda da mi se događaju samo loše stvari kojima je uzrok lokalna i državna administracija. I reših da za ovu priliku pišem šta mi se događa kad se opustim sa svojim ispisnicima. Tako, kad zasednemo mi mlađi i skorašnji penzioneri, nema tabu tema, u sve se razumemo.
U poodmaklim godinama života, da ne kažem u sutonu, ljudi često doživljavaju sebe kao sveznajuće. Hajde da kažemo za fudbal, podrazumeva se da svako od nas može biti bolji selektor od Krstajića, svako zna da bi smo u finalu tukli Hrvate, samo da nas onaj sudija ne upropasti. U vaterpolu, euforije i nema jer smo unapred bili za klasu bolji od svih; utakmica je bila reda radi, da se pokupe pare od naivne publike. Šteta što se bivša braća nisu držala do finala pa da ih dotučemo do nogu (do dna bazena)…
Na malopređašnji pomen fudbalskog sudije, neko iz društva reče da se mnoge sudije potkupljive, i to ne samo u sportu već, i to mnogo više, oni koji sude u državnim sudnicama.
„Ne brinem se ja“, reče bivši šef računovodstva, „posle nove reforme pravosuđa, sve će doći na svoje mesto, jer zakon sve rešava“. Kad, graknuše moji ispisnici: „Kakva reforma, menjaju ministre i predsednike sudova, a suštinski se ništa ne menja… pravda košta, a ko ih nema, šta da očekuje; kakva reforma pravosuđa kad advokati unapred znaju i da će pretres da se odloži jer neće doći taj i taj, jer je sudija dobio temperaturu, jer je veštak neblagovremeno podneo svoj izveštaj, jer je pozivar poziv uručio pogrešnoj osobi, jer…“
Pitam ispisnika, do juče Bečliju, može li u Austriji suđenje da traje godinama pa i decenijama, a on kao iz topa, kivan na bivše poslodavce, odmahuje rukom uz komentar „sve ti je to bratac ista bagra; plati i ne brini, može da se odlaže ihaj koliko, nekad čak i godinu, dve“. „Pa ovde sporovi traju i po deset, dvadeset godina, a svaki bistar seljak bi podelio pravdu iz mesta“, usprotivio se ovdašnji bivši komercijalista.
Peru pisara, stalnog člana naše ekipe džabalebaroša, doživljavamo kao kopiju lika iz Nušićeve Gospođe ministarke. E, taj Pera stade u odbranu sudstva: „LJudi moji, nije to tako kao vi zamišljate, presudi kako ti se čini da je pravično, ima tu zakon, ima razna akta koja u sud stižu odozgore i koja sudije moraju da uzmu u obzir, ima sudija koji duguju predsedniku ili nekome još važnijem. A znate li vi koliko je naroda u zatvorima, sve prebukirano, ne možeš tek tako da nekog osudiš na robiju, a za njega nema mesta…“
„Čekaj bre, pa to znači da nema dovoljno zatvora, evo ja, iako sam invalid, dobrovoljno se javljam da besplatno radim na podizanju novog zatvora, ovde negde u okolini“, upada mu u reč građevinski preduzimač, bivši zidar. „A ti bre Pero, mi zaboravili da si onolike godine proveo u tužilaštvu u pisarnici, kad su te i prozvali Pera pisar, koristiš minuli rad da ih braniš!“.
I tako, konstruktivna diskusija se rasplamtala, kao da gledate prenos iz Narodne skupštine, samo moje društvo nije sklono ispadima. Prođe dva tri dana, a ja dobih i napismeno, bez potpisa, prigovor na tri decenije dug spor pred sudom. Prepoznam rečnik i pozovem Manojla Struju, inače elektroinženjera slabe struje pred penzijom. Pitam ga što mi šalje pismo, što ne dođe da se lepo ispričamo, pa da ja to nakitim i pošaljem za novine, ili još bolje, da članak pod njegovim imenom pošaljemo da se štampa za javnost. „Ne, kaže, nije zgodno, sin mu je u stranci, znate kojoj, nije zgodno, može da izgubi pozicije, a i sudija može da me uzme na zub. pa tek tada neću dočekati presudu za života.
Ovu šaljivu temu začini gospođa Milićka, koja nam donese kafu: „Jel znate onaj vic za mladog advokata?“, pita ali ne čeka odgovor već nastavlja: „Došao radostan iz suda i još s praga kancelarije saopštava ocu – Ti si ovaj predmet razvlačio pitaj boga koliko dugo, a ja sam uspeo danas da ga okončam! Jadničak nije znao da ga je taj predmet školovao…