Registar pravosudnih kriminalaca

Umesto zakonima i pravdom, postupci sudova i tužilaštva u Srbiji vođeni su željama i očekivanjima političke vlasti postupajući kao poslušnici viših instanci umesto kao nezavisni pravosudni akteri.

Masovna hapšenja aktivista i progon neistomišljenika samo su poslednji u nizu poteza kojima je režim pokazao svoje pravo lice – represija umesto pravde, laži umesto odgovornosti.

Umesto da funkcioniše kao temeljni stub vladavine prava, pravosudni sistem postao je oruđe za učvršćivanje moći, a građani su postali žrtve institucionalnog kolapsa.

Zašto dozvoljavamo da institucije, nekada garant pravde, postanu puki instrumenti političkog nasilja?

Niko ne sme biti iznad zakona, pa ni oni u vrhu pravosudnih vlasti.

Ukoliko sudije i tužioci padaju pod uticaj moćnika, cela država gubi kompas.

Zloupotreba pravosudne funkcije nije samo kršenje zakona – ona je temeljno potkopavanje same pravde. Kada vlast manipuliše sudstvom, tako se signalizira da je korupcija prihvaćena, a nekažnjivost garantovana.

Neposredne posledice osećaju oni kojima se zbog toga krše ljudska prava. Javni interes ostaje bez zaštite jer institucije, koje bi trebalo da štite javni interes, pokazuju da su kompromitovane političkim uticajem i korupcijom.

Tako ceo društveni sistem postaje nefunkcionalan, a povlačenje tih funkcionera sa pozicija moći kroz formalne kanale postaje skoro nemoguće. Javne funkcije se dodeljuju kao feudalne apanaže, a nekažnjivost povlašćenih za kršenje zakona se realizuje odugovlačenjem, minimalnim kaznama, a ponekad i bez ikakvog sankcionisanja.

Kada je pravosudni sistem kompromitovan, vrlo je teško ispraviti nepravdu jer se događa lančana reakcija unutar celokupnog državnog aparata.

Ako sudije ili tužioci mogu biti podmićeni ili utiču na ishode procesa, to signalizira drugim javnim funkcionerima da je korupcija prihvaćena. Time se stvara kultura nekažnjivosti i propadanja svih grana vlasti.

Pravo nije samo normativna manifestacija društvenih vrednosti; ono je odraz našeg kolektivnog poštenja, integriteta i očuvanja društvene harmonije kao zajedničkog cilja.

Kada pravosudni sistem postane marioneta u rukama vlasti, gubimo ne samo pravdu već i osnovne ljudske vrednosti, jer se ključne moralne norme poput poštenja, čestitosti i odgovornosti, narušavaju ili potpuno uništavaju.

Stvaranje mreže nadzora putem široke inicijative građanskog društva je ključni korak ka uspostavljanju odgovornosti, pravdi i obnavljanju integriteta društva.

Univerzalna krivična odgovornost, kao princip da nijedan pojedinac, bez obzira na poziciju ili moć, ne sme biti izuzet od odgovornosti za svoje postupke, ključna je za očuvanje pravednog društva.

Bez obzira na to da li neko zloupotrebljava pravosudnu funkciju, političku moć ili ekonomsku prednost, mora postojati mehanizam koji će obezbediti da svi odgovaraju za svoja dela.

Institucionalni okvir mora garantovati da pravda važi podjednako za sve, a kršenje zakona od strane najmoćnijih ne sme ostati nekažnjeno.

Da zloupotreba moći ne ostane nekažnjena, neophodno je da civilno društvo, mediji i javnost postupaju kao čuvari društva.

To podrazumeva prikupljanje i širenje informacija o funkcionerima koji su se ogrešili o zakon i javni interes, kako bi se izvršio pritisak na institucije da odgovaraju za svoje postupke i sprovode pravdu.

Registar zloupotreba javne i pravosudne funkcije, koji je Eko straža započela, ne treba da ostane izolovana akcija jedne organizacije.

Mi, građani, kao kolektivna snaga, možemo da imamo aktivnu ulogu u praćenju i dokumentovanju nezakonitih i nečasnih radnji kada pravosudne i nadzorne institucije ne rade svoj posao i da tako postavimo bedem odbrane od nepravde i samovolje vlastodržaca.

Osećaj bezizlaznosti i društvena apatija vode ka robovanju po inerciji, dobrovoljno i iz navike povinovanju moru laži koje autoritarna sila servira.

Ropstvo po sebi nije čoveku prirođeno i zato pratimo moćnike koji ne haju za zakon! Svaka organizacija civilnog društva, bilo da se bavi ljudskim pravima, ekologijom, medijima, ili nekom drugom oblašću, ima pravo da prati, beleži i upozorava javnost na njihovo kršenje zakona i nepravdu koji čine taj način.

Svaka organizacija civilnog društva može da napravi svoj registar, prema sopstvenom iskustvu, čak i ako se u njemu prvobitno nađe samo jedno ime.

Nepravda ne sme ostati nekažnjena, krivci se moraju označiti i moraju odgovarati.

Princip univerzalne krivične jurisdikcije ustanovljen je za kažnjavanje kršenja ljudskih prava, čak i ako nacionalni sistemi ne rade svoj posao.

Međunarodna zajednica koja počiva na sistemu ljudskih prava utvrđenom Poveljom Ujedinjenih nacija ima dužnost da ne dozvoli njihovu nekažnjivost, jer se oni mogu sačuvati samo kroz odgovornost.

Zaborav ili penzija nisu za one koji su individualno odgovorni za urušavanje institucija i kršenje ljudskih prava.

Oni moraju biti krivično procesuirani, ili u zemlji ili u inostranstvu, a univerzalna krivična jurisdikcija to obezbeđuje. Pravda zahteva odgovornost. Pasivnost je greška koju smo već preskupo platili.

Autorka je viša naučna savetnica Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerzitet u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.