Rehabilitacija crvenoarmejaca

Dovoljno je početi od samog čina obeležavanja 65 godina od oslobođenja Beograda. U Rusiji i u zemljama širom Evrope tako nešto je uvek prilika da se obnove sećanja na užase fašizma i oda najdublje poštovanje pobedničkim antifašističkim savezničkim snagama u Drugom svetskom ratu i naročito žrtvama koje su u toj borbi pale. Poslednjih godina u zvanično pluralističkoj, a i demokratskoj, Srbiji takvih jubileja nije bilo. Ovo je verovatno zemlja koja je najuspešnije revidirala istoriju, i to onu ratnu od 1941. do 1945, zanemarujući žrtve. U antikomunističkoj euforiji bila je i ostala spremna da se ispiše iz pobedničke, savezničke, antifašističke strane. Da nije bilo dolaska predsednika Rusije koji je poslao jasno upozorenje birajući 20. oktobar za jednodnevnu posetu ne bi se o pobedi nad fašizmom govorilo na prigodan način ni ovoga puta.

Ipak, ono što je ostalo na margini jeste da su, zbog Rusije i predsednika Medvedeva morali da rehabilituju ulogu Crvene armije u borbi protiv fašizma i na teritoriji Srbije i Beograda, a da su borci, dakle Srbi ako je već reč o Srbiji, što su se borili „rame uz rame“ sa crvenoarmejcima ostali uskraćeni. Da nije bilo D. A. Medvedeva koji se i njima u Sava centru zahvalio na hrabrosti i žrtvama, na njihovom antifašizmu, malobrojni „domaći crveni“ koji su ostareli i sa ordenjem sedeli tu negde, morali bi da se zapitaju zašto su uopšte dolazili. Oni i vrh vlasti i opozicije u Srbiji nisu ni tada kao ni dosad bez Medvedeva, pripadali zajedno. Samim tim ostalo je i nepoznato da li je među njima bio i neki „običan čovek, običan Srbin, običan seljak“ koji je išao u borbu protiv okupatora i fašizma, a ne u „partizansku radničku revoluciju“ koju ovdašnja zvanična Srbija ne priznaje makar bila i antifašistička.

I eto prve nedoumice iz ove posete: da li su rehabilitovani crvenoarmejci pripadali socijalističkoj sovjetskoj armiji i ako jesu kako sad mogu biti rehabilitovani, jer se podrazumeva da su i oni tada bili – crveni?

Sa nešto malo izvrnutim pristupom možda bi se ova nedoumica mogla i zanemariti, pa čak i korist neka izvući. Može li se na primer cela stvar sa rehabilitacijom uloge crvenoarmejaca protumačiti i kao nešto što će Beograd, zahvaljujući Moskvi, približiti Briselu? Etnička čišćenja koja su prebacivana Srbiji (još se traži Mladić!) i razni „haški pritisci“ što su iz EU dolazili u svojoj osnovi sadržavali su sumnju, možda čak i uverenje da ovde živi neki revizionistički narod, drugačiji od onog sto se borio u Drugom svetskom ratu na savezničkoj strani. Da su to neki isključivi ljudi, zadojeni nacionalizmom najgore sorte i u ime sopstvene veličine idu protiv drugih naroda, protiv svega što je drugačije, od naciona do religije, pa samim tim neguju ili samo – u ime demokratije – ne osuđuju u svojoj sredini jasne i glasne aktuelne ideje i dela nasilja bliskih fašizmu. Sada, kad svet vidi da je predsednik Rusije bio i na obeležavanju antifašističke pobede i u Beogradu, možda će Brisel popustiti. Ne iz straha od Rusije na Balkanu niti zato što Berlin na primer ili Pariz u nedostatku veza sa Moskvom moraju da traže „beogradski most“ već upravo obrnuto. Nisu samo Holanđani lutalice zadrti u EU pa insistiraju na odgovornostima za etnička čišćenja što podsećaju na Drugi svetski rat, već su tu i druge evropske nacije koje nisu baš bile sigurne da osim geografski Srbija jeste stvarno u Evropi.

Od 20. oktobra možda će se to ipak promeniti. Zbog posete Medvedeva, zbog ponovljene ruske dozvole Srbiji da uđe u EU, a posebno što zasad među pet raznih krajnje desničarskih organizacija u Evropi koje su se protiv EU baš ovih dana udružile u tzv. Savez nacionalnih evropskih pokreta, ne pominje nijedna od sličnih u Srbiji.

Na kraju ipak ostaje pitanje: da li su za sadašnje demokratske vlasti i opoziciju izdajnici srpstva bili svi oni Srbi u partizanima koji su se u borbi protiv fašizma udruživali i sa drugim jugoslovenskim narodima, a onda i sa crvenoarmejcima, pa tako postajali revolucionari i komunisti? Jednom rečju – rusofili?