Juna 1953. godine Vrhovni sud NR Srbije, posle višednevnog javnog pretresa, a na zahtev Državnog tužioca poništio je presudu koju je Veliki sud za oficire 1917. godine izrekao pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću i suoptuženima. Osuđeni tada nisu imali pravo na žalbu. Pukovnik Apis je sa još dvojicom streljan pošto im je prestolonaslednik Aleksandar odbio molbe za pomilovanje. Bio je to završni čin obračuna između dve klike koje su pretendovale da vode Srbiju: između „Crne ruke“ i „Bele ruke“. Rehabilitaciono suđenje poslužilo je ondašnjem režimu da prikaže mračnu stranu monarhističke politike i demistifikuje tobožnje slobode i demokratiju kojima se Srbija dičila posle Majskog prevrata. (Upravo su osuđeni bili „izvođači radova“ kojima su Karađorđevići dovedeni na presto pučem. Što je po mnogima danas „početak zlatnog doba demokratije u Srbiji“!)
Dvojica krunskih svedoka iz Solunskog procesa, Đorđi Konstantinovski i Temelko Veljanovski (koji su se pre 1945. godine zvali Đorđe Konstantinović i Temeljko Veljanović), obojica komite i Apisovi obaveštajci, najpre su u Sreskom sudu u Bitolju pa potom i pred većem u Beogradu izjavili kako su 1917. godine lažno svedočili. Prema njihovom priznanju, lično su ih premijer Nikola Pašić kao i ministar unutrašnjih dela Ljuba Jovanović nagovorili da lažno terete Apisa i ostale iz viših državnih razloga, kako bi se vlada razračunala sa prevratnicima i opasnim elementima, što je ova oficirska grupa odista i predstavljala. (Kada neko obavi posao postaje opasan. Kako su doveli Karađorđeviće i radikale na vlast 1903. godine tako su ih mogli i zbaciti, a bili su veoma nezadovoljni njima.)
Obnove procesa uvek su moguće. U redovnom postupku može se zahtevati ponavljanje procesa ukoliko se dođe do novih dokaza koji bitno menjaju činjenično stanje. Za tako nešto nije bilo potrebno donositi poseban Zakon o rehabilitaciji. Ako uporedimo suđenje iz 1953. godine, sa tek završenim rehabilitacionim procesom generalu Dragoljubu Mihailoviću uviđamo da podnosioci zahteva nisu ponudili ništa činjenično novo osim kršenja nekih procesnih prava optuženom. Nijedan svedok nije povukao svoje svedočenje (pretpostavljam da ih još ima živih), niti jedan izvedeni dokaz nije činjenično osporen. Kako se pošlo od premise da je karakter režima ustanovljenog 1944. godine u Srbiji bio diktatorski, to se stiglo do zaključka da su samim tim sve sudske presude izrečene tokom njegovog postojanja nepravedne!
Ovo je veoma problematična tvrdnja, trebalo bi nepravičnost dokazivati od slučaja do slučaja. Pokazuje se da i u formalnim demokratijama sa višepartijskim sistemom i slobodnom štampom režim može da montira nekome suđenje. Ko može da tvrdi da se i danas ne montiraju nekome procesi? Danas kada imamo Kurir i ostalu „slobodnu javnost“? Ko kaže da za deset godina neko neće en bloc poništiti presude donete u naše vreme?
Posle Drugog svetskog rata ovde Justicija nije baš čvrsto stajala na nogama. Mnogi su osuđeni po paragrafima „protiv naroda i države“, gde se osim konkretnih dela kao što su oružani napad na državu podvodio i verbalni delikt. Neki su otišli na višegodišnje robijanje samo zato što su u privatnim razgovorima osporavali politiku koja se vodila, ličnost i delo Tita, ili ma šta što je u tom trenutku bilo vlastima nepodobno. Poznati su slučajevi nekih disidenata koji su zbog objavljenih tekstova u zemlji ili inostranstvu osuđeni. Najpoznatiji jeste Milovan Đilas, koji je više puta bio procesuiran i zatvaran. Mihailo Mihajlov je 1965. godine u Zadru osuđen zato što je u časopisu Delo u svom putopisu iz SSSR-a objavio problematičnu tvrdnju da su logori u prvoj zemlji socijalizma odneli više života nego oni u Trećem rajhu. (Po Mihajlovu ispalo bi da je nacizam bio manje zlo od komunizma, danas veoma prisutna teza.) Uzalud je bilo optuženom i njegovom braniocu što su ukazivali na neke Titove govore iz perioda sukoba sa Inforbiroom gde je ovaj govorio isto. „Što dolikuje Jupiteru ne dolikuje biku.“ (Daleko bilo da Tita smatram Jupiterom, a Mihajlova bikom, ovo je samo stilska figura.) Mihajlov je pao kao žrtva trenutnog i privremenog otopljavanja u odnosima Jugoslavije sa SSSR.
Đilasu, Mihajlovu i takvim ljudima treba pružiti satisfakciju, ali sada dolazimo do apsurda da disidenti ne žele rehabilitacije jer su ponosni na to što su bili protivnici diktatorskog režima. Zašto bi neko tražio poništenje onoga što predstavlja svetlu tačku njegove biografije?
General Dragoljub Mihailović nije osuđen zbog političkog delikta, zbog izgovorene ili napisane reči, zbog teoretisanja… već zbog konkretnih krivičnih dela koje su počinile jedinice pod njegovom komandom. On bi mogao biti rehabilitovan samo ukoliko bi se osporili svedoci i izvedeni dokazi na suđenju 1946. godine. (Da je bilo lažnih svedoka i lažnih dokaza ne smemo unapred tvrditi.) Draža međutim ne spada u društvo Đilasa, Mihajlova i drugih koji su utamničavani zbog iskazanih misli i intelektualnog otpora jednopartijskom režimu Tita, Rankovića i drugih. Zbog toga je upravo završeno rehabilitaciono suđenje politički montirani proces u kojem je sudskom veću Zakon o rehabilitaciji unapred vezao ruke: sudije su morale, htele ne htele, da donesu onakvu presudu jer je zakon naredio da se svi koji su po određenim paragrafima osuđeni posle rata smatraju nevinim, a suđenja se proglašavaju ništavnim.
Protiv rehabilitacione presude nema pravnog leka, barem dok traje ovakav režim i ovakva politička svest u Srbiji.
*Autor je istoričar i publicista
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
