Rehabilitaciono ludilo

Razlog zašto je deklaraciju uputila SDPS jeste jednostavan – kao politička partija koja baštini tekovine antifašističke borbe i zbog ogromnih žrtava koje su pale u toj borbi za slobodu koju mi danas uživamo, imamo obavezu da učinimo sve kako bi se zaustavilo rehabilitaciono ludilo koje je zahvatilo Srbiju!

Uvek se moramo podsećati da je Srbija jedna od zemalja koje su procentualno dale najviše žrtava u borbi protiv fašizma. S druge strane, jasno se mora pokazati da li zvanična Srbija stoji iza svega što je izgleda danas postalo pomodno i što se pokušava raditi kroz raznorazne rehabilitacije. U godini koja je iza nas, kada je ceo slobodarski svet obeležavao 70 godina od pobede nad fašizmom, Srbija se odriče svoje slavne antifašističke prošlosti. Umesto da to sa ponosom ističemo, pojedini predstavnici vlasti zatvaraju oči pred veličanjem onih koji su služili tom zlu, ili se stide što su predstavnici naše zemlje kroz NOB učestvovali u tom istorijskom činu i bili na pobedničkoj strani.

Ovo što se pokušava sa rehabilitacijama ratnih zločinaca, osvedočenih saradnika okupatora, nije ništa drugo nego silovanje istorije i falsifikovanje onih činjenica o kojima ceo slobodarski svet zna istinu. Nigde na svetu niko ne rehabilituje osvedočene saradnike okupatora. U Francuskoj i Norveškoj ne bi palo na pamet da rehabilituje Petena ili Kvislinga. Srbija se izgleda stidi svoje slavne antifašističke i antinacističke istorije i pravog antifašističkog pokreta – partizana na čelu sa Josipom Brozom Titom! Danas se i ustanak od 4. jula 1941. godine proglašava greškom, koketiranje sa fašizmom naziva se patriotizam, istinski pobednici nad fašizmom proglašavaju se okupatorima i ubicama. Kada je sve tako, fašizam se praktično proglašava jednom od legitimnih ideologija, a rehabilituju se ne samo saradnici okupatora nego i sam fašizam i nacizam. Pokušaj da se antikomunizam izjednači sa antifašizmom je sramota za sve nas, a ne može se ići u Evropu, koja je sazdana na temeljima antifašizma, prekrajajući njenu istoriju, koketirati i veličati snage koje su poražene od te iste antifašističke Evrope! A kako je sve počelo?

Čim se formirala vlast posle petooktobarskih promena, prvo što je uradila bila je promena naziva ulica u Beogradu. Svako ime narodnog heroja, nekoga ko ih je asocirao na komuniste ili partizane, a najviše je bilo onih koji su dali život za slobodu Beograda. Išlo se toliko ostrašćeno, da kada im je ponestalo imena, onda su davali nazive drveća i pojmova! Ulicu Žarka Marinovića, vođu studentskih demonstracija iz 1936. godine, koga su ubili žandarmi 4. aprila (što je i dalje Dan studenata Beograda), zamenila je Ulica lipa! Samo zato što neko od novokomponovanih patriota nije proverio datume, pa su mislili da je reč o komunističkom lideru. Pored toga, nije ostala nijedna od ulica sa nazivima sovjetskih maršala koji su učestvovali u oslobađanju Beograda.

Na kraju 2004. godine donet je Zakon o izjednačavanju prava pobedonosnog antifašističkog pokreta iz Drugog svetskog rata – partizana sa kolaboracionističkim, zločinačkim četničkim pokretom Draže Mihailovića. Tri dana i tri noći trajala je burna rasprava u Skupštini. S jedne strane su SPO, plus oba njegova otcepljena krila sa DSS, SSJ, G17, a s druge samo SPS i dva poslanika Socijaldemokratije Ljiljana Nestorović i moja malenkost. U raspravi nisu želeli da učestvuju poslanici SRS, dok su poslanici DS u tom trenutku bojkotovali rad Parlamenta. I šta se onda dešava? Došlo se do glasanja i bilo je jasno da nema čak ni kvoruma. I onda poslanici DS prekidaju bojkot, vraćaju se i ne samo da daju kvorum nego i glasaju za ovaj zakon. Glasaju za prekrajanje istorije. Glasaju za početak rehabilitacionog ludila.

Naredne godine će pokazati i zašto su to uradili. Donose se zakoni o rehabilitaciji 2006. i izmene 2011. Počinje sudski proces rehabilitacije Draže Mihailovića, a po Srbiji sudovi štancuju presude o rehabilitaciji stotinak ljudi, čak i dokazanih ratnih zločinaca. Formira se državna komisija za utvrđivanje činjenica o ubistvu đenerala, pravi se farsa od istorije, sve se radi pod komandom Slobodana Homena, državnog sekretara, čoveka koji je po svojoj meri pravio ove zakone, kako bi iz restitucije on i mnoga deca koja su potomci saradnika okupatora došli do imovine u centru Beograda! Troše se stotine hiljada evra svih građana Srbije, kako bi se putovalo po svetu – od Londona, Pariza, Moskve, u tzv. „potrazi za dokazima o mestu gde su posmrtni ostaci“. Obznanili su nam čak i da je „pronađen prvi zvanični dokument u kome se govori o danu streljanja“. A i vrapci znaju da su još novine onog doba i sve potonje knjige pisale o 17. julu 1946. godine, kao danu kada je izvršena smrtna kazna. Namerno su zaobišli Berlin, iako je tamo bio đeneralov gazda i štab. Tamo sve lepo piše, kako to inače rade pedantni Nemci.

Homen je obećao „i nova svedočenja o uticaju Kominterne na sudski postupak“. Zanimljivo je da svako osim Homena i dežurnih istoričara zna notornu činjenicu da u vreme hapšenja Mihailovića i njegovog suđenja Kominterna već nekoliko godina nijepostojala. Homenu i njegovim saveznicima nije važan sam Draža niti rehabilitacija. Ne koriste oni ni činjenice, ni istorijska znanja, ali jako dobro koriste nepostojeću Kominternu, „londonske arhive“, „anonimne špijune“. Rehabilitacija je samo manipulacija tzv. kontinuitetom nacionalne države i njene istorije za jednokratnu upotrebu, a pre svega za lične potrebe dela vladajuće elite kojoj je Homen alfa i omega u ovoj operaciji.

Potom, održavanje pomena Nediću i Ljotiću u Sabornoj crkvi i to na Dan pobede, 9. maja 2009. godine, jeste jasan pokazatelj na čijoj je strani crkva. Na parastosima prisustvuje ministar u Vladi. Po nalogu tadašnjeg direktora BIA, funkcionera DS, Saše Vukadinovića na Ravnoj gori dvojica visokih pripadnika BIA polažu venac na spomenik čoveku koji je pravosnažno osuđen za ratne zločine. Naravno prisutni su i visoki funkcioneri SPO i opet DS.

I dok je naša država tragala za kostima đenerala poražene vojske, u Moskvi se obeležavala 65. godišnjica pobede nad fašizmom, a tamo nas nije bilo. Na novinarsko pitanje zašto Srbija ne učestvuje, odgovor je dao Putin: „Srbija se odrekla svog antifašizma!“

Pobede nad fašizmom se setimo samo kada se to ne može izbeći, kao što je bilo prilikom obeležavanja 70 godina od oslobođenja Beograda i posete predsednika Rusije, kada su svi naprečac postali ljubitelji Crvene armije, ali vešto prikrivajući i čak ne spominjući ko su stvarni oslobodioci Beograda. Ikonografija je bila u funkciji obeležavanja 100 godina od Prvog svetskog rata, pa neka se snađe ko može. Samo da se slučajno ne spomenu partizani.

Vrhunac u prekrajanju istorije je odluka Višeg suda u Beogradu da usvoji zahtev za rehabilitaciju Draže Mihailovića. Tom skandaloznom i sramotnom odlukom Srbija se stavlja na poraženu stranu u Drugom svetskom ratu. Cinizam je što sudija kaže: „da sud nije utvrđivao činjenicu da li je on ratni zločinac već da li je postupak prema njemu bio fer i pravičan“. Ali, ako se rehabilituje vođa Ravnogorskog pokreta, onda to znači da se rehabilituje i njihov program, a to su: izdaja, zločini, kolaboracija sa Hitlerom, mržnja prema drugima, čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata.

Pošto je Pandorina kutija otvorena, stiže zahtev i kampanja za rehabilitaciju Milana Nedića. Predsednik kvislinške srpske vlade, čovek koji ne samo da je veličao Treći rajh i Hitlera, nego je svojim uredbama i naredbama sprovodio zakone kojima je istrebio Jevreje već posle nekoliko meseci. Srbija je postala prva teritorija u porobljenoj Evropi koja je „očišćena od Jevreja“. Taj čovek je ostao na istoj poziciji čak i kada su ubijana deca u Kragujevcu. Čak je i emigracija na čelu sa predsednikom Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, Slobodanom Jovanovićem, Nedića označila kao jednog od najvažnijih kolaboracionista nacista u Srbiji. Rehabilitovati Nedića značilo bi definitivno izbrisati i poništiti slobodarsku tradiciju koju srpski narod ima. Postupci rehabilitacije su stvorili utisak u javnosti da rehabilitacija nema granica, što je ohrabrilo sledbenike i potomke notornih fašista i kvislinga, koji ne samo da su bili u službi okupatora već su mu i idejno pripadali.

I zato kroz Deklaraciju koju smo predložili Skupštini želimo naglasiti da saradnici okupatora nemaju ni veru ni naciju, oni su bili na svim stranama – i Srbi i Mađari i Hrvati i Bugari i muslimani. U tom smislu nam niko ne može prebaciti da ovaj naš predlog ima bilo kakvu obojenost. To je Deklaracija za istinu, za odbranu istorijskih činjenica, za odbranu tekovina antifašističke borbe, kojom ćemo kao najviši organ vlasti, kao predstavničko telo svih građana Srbije, odati priznanje i još jednom se pokloniti milionskim žrtvama koje je ova zemlja dala u borbi protiv fašizma i za oslobođenje.

Zbog toga je potrebno kroz najviši organ vlasti jasno osuditi rehabilitaciju pripadnika okupacionih snaga i kvislinških formacija. Ako to ne uradimo, uslediće rehabilitacije Ljotića, Milana Aćimovića, Dragog Jovanovića, Aćif-efendije i, što da ne, generala Lera. I njemu je sudio isti komunistički sud, ni on nije imao pravično i fer suđenje!

*Autor je narodni poslanik i visoki funkcioner Socijaldemokratske partije