Rehabilitovanje fašista

Sećate se verovatno tog slučaja od pre petnaestak godina – Efraim Zurof iz centra Simon Vizental otkrio je da ovaj pripadnik mađarske okupacione žandarmerije bezbrižno živi u Budimpešti, nakon što je prethodno ceo život proveo u Južnoj Americi, u bekstvu od pravde.

Kako su tada preneli mediji, Kepiro je bio optužen da je u januaru 1942. godine, kao žandarmerijski kapetan, učestvovao u Novosadskoj raciji, najvećem zločinu u istoriji Novog Sada u kome je ubijeno i pod led bačeno najmanje 1.246 Novosađana – Jevreja, Srba i Roma, od kojih je bilo 168 dece.

Godine su prošle od momenta kada je otkriven pa do početka sudskog postupka da bi, na kraju, isti potrajao vrlo kratko i završio se oslobađajućom presudom.

Ipak, porodice žrtava bile su srećne što se ovaj tada devedesetogodišnji starac pred kraj života povlači pod sudovima, što je razotkrivena njegova mračna prošlost i što neće umreti zaboravljen i u miru, nego će morati da se u poslednjim danima suočava sa avetima prošlosti.

Uprkos činjenici da je čak dva puta osuđen u Mađarskoj zbog svojih nedela tokom Racije – na 14 i na 10 godina zatvora, nikada se nije našao iza rešetaka jer je pobegao prvo u Austriju, a zatim u Argentinu, da bi se kući vratio 1996. godine.

Prema podacima koje je Zurof tada obelodanio, Kepiro je prvobitno 1944. godine bio osuđen od strane mađarskog vojnog suda na 10 godina zatvora upravo zbog Racije, da bi ga fašistički režim, nakon što je Nemačka okupirala Mađarsku, oslobodio. Zatim je u odsustvu 1946. godine osuđen na 14 godina od strane tužilaštva Mađarske.

Iako je na kraju umro neosuđen, tajne koje je krio decenijama razotkrivene su. Jedino što je, izgleda, ostalo neotkriveno u tom slučaju sve do ove 2021. godine jeste da je Kepiro zapravo bio komunista a ne fašista! Tako makar kažu pripadnici novosadskih neonacističkih, neofašističkih, nju-ejdž četničkih, ili kako li god već sebi tepaju, postrojbi.

Naime, na dan antifašističkog skupa i šetnje podrške Dašku Milinoviću, koja je prema planu trebalo da se završi na Keju žrtava racije, pomenuta skupina revizionističkih individua pod nazivom „Tradicionalisti“ organizovala je kontramiting tokom kog su na spomenik postavili venac s natpisom „Novosadskim žrtvama komunističke racije u Rajinim šumama 1944-te“. Pa su se onda našli uvređeni što je Daško venac bacio. Ekipa je prethodno na zgradu Radija 021 zalepila plakate s porukom „Autonomaši, ovo je Srbija“.

Da, to su ti isti koji su početkom februara zapretili da će prekinuti antifašistički skup u „Crnoj kući“ jer se, zamislite bezobrazluka, održava baš na dan smrti njihovog idola i heroja, inače kvislinga i saradnika nemačkog okupatora, Milana Nedića.

Policija jeste reagovala, zaustavila ih je kod Uspenske crkve (gde će ljubitelji kolaboracionista i fašista nego u crkvu) i nije im dozvolila da odu do CK13. Tu im je načelnik novosadske policije, objašnjavajući im zašto ne mogu dalje odatle, poručio: „Vi ste dobri momci“.

Da, dobri momci ljubitelji ratnih zločinaca i antikomunisti. Jer, po njihovom, komunisti su nešto najstrašnije što je zadesilo ove prostore.

Valja na trenutak prozboriti koju o tim žrtvama komunističkog režima koje ovi „dobri momci“ veličaju. Antifašistička akcija Novog Sada detaljno je pre neki dan predočila podatke o streljanim Srbima, kolaboracionistima mađarskih fašista, pa ćemo ovde pomenuti samo par – Milan Popović, poslanik u mađarskom parlamentu koji je za potrebe okupatora sastavljao spiskove za streljanje januara 1942.

Zatim Miloš Petrović, predratni gradonačelnik Novog Sada, pored Popovića najistaknutiji predstavnik „lojalnih Srba“ u gradu.

Pavle Pecija Popović, industrijalac i zemljoposednik, član gradskog veća koji je zajedno sa Petrovićem potpisao dokument velikog župana Fernbaha 17. 01. 1942. o proširenju racije na Novi Sad… Eto idola, tačno u rangu s Nedićem.

Pitate se verovatno kako smo došli do toga da poštovaoci lika i (ne)dela kvislinga optužuju lažno drugu stranu za jasno dokumentovan zločin? Pa nema to mnogo veze s mozgom, sa obrazom, sa zdravim razumom i poštenjem.

Tu se radi o sklopu procesa rehabilitacije ratnih zločinaca, koji je na ovim prostorima i zvanično postao deo folklora.

Mada, moramo priznati, ovakav bezobrazluk do sada nismo još imali. Da jedan zločin, za koji se tačno poimence zna ko je za njega odgovoran, ko ga je zamislio i sproveo, kome su ruke krvave, optužite protivničku stranu! Maestralno!

Jeste, doduše, povremeno se javlja teza o tome da su za zločin u Kragujevcu takođe krivi komunisti, partizani koji su, kao, namerno napali nemačke vojnike iako su znali da postoji naredba 100 za jednog. A jadni Marisav i ljotićevci su onda bili primorani da pomognu okupatoru i žrtve dovedu na stratište.

Pored decenija relativizacije i rehabilitacije uloge pojedinaca i pokreta u Drugom svetskom ratu, sada imamo i tu novu dimenziju rehabilitovanja stranih fašista poput Kepiroa.

Važno je samo da su antikomunisti. A sa druge strane, sve koji tome prigovore čim pre treba optužiti da su komunisti i separatisti i time ih, valjda, diskvalifikovati iz dalje rasprave o veličanju fašizma. Gospodo, onih 2.000 ljudi s keja od pre neki dan garant su da to neće ići tako lako kako ste zamislili. U stvari, neće ići uopšte.