Rektori saučesnici u ubijanju obrazovanja

Kako je moguće da nedostatak pameti i obrazovanja i netalenat pokušavaju da zavladaju akademskim prostorom Srbije? Kako je došlo do stvaranja kvazinauke koja se preko nosilaca kič doktorskih titula kao kancer širi po zdravom tkivu srpskih fakulteta? Ko je morao, bar da pokuša, čija je bila profesionalna i moralna dužnost, da brani civilizacijske vrednosti, talenat, požrtvovani rad, stvarne naučne rezultate i preostali ugled srpske nauke i obrazovanja? Nažalost, čini se da su, ponašajući se kao junaci čuvene poeme „Došli su prvo po… “ luteranskog sveštenika Martina Niemollera, rektori srpskih univerziteta i članovi Konferencije univerziteta Srbije, duže vremena, saučesnici u ubijanju nauke i visokog obrazovanja u Srbiji. Da li postoji i kolika je njihova moralna odgovornost zbog ćutanja i saučesništva?

„Kada su nacisti došli po komuniste, ja sam ćutao, jer nisam bio komunista“, kaže Niemoller. Rektori i prorektori državnih univerziteta Srbije su ćutali kada je tadašnji mandatar za sastav nove Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, jeftinim političkim dogovorom, dao u šake sudbinu nauke i visokog obrazovanja Muameru Zukorliću. Negde u junu 2016. godine, Aleksandar Vučić je za vodeću naučnu i prosvetnu pamet u Srbiji postavio Muamera Zukorlića, novopridobijenog koalicionog partnera. Koalicionom partneru je bila potrebna akreditacija velikog biznisa – privatnog univerziteta koju je čitavu deceniju bezuspešno pokušavao da dobije. Vučiću je bio potreban građanski mir u Sandžaku, makar lažni i prividan, stabilna koalicija i glasovi dojučerašnjih ljutih neprijatelja.

Srpska javnost je očekivala da, bar neko od rektora, od onih što im posle isteka mandata, zauvek kače portrete u zlatnom ramu po svečanim salama univerziteta, nešto kaže, da zasluži zauvek zlatni ram na jednom od zidova u svečanoj sali. Da kaže da se na slične pozicije u svetu, na kojima se odlučuje o naučnoj i prosvetnoj politici jedne zemlje, imenuju nobelovci, visokocitirani naučnici i rektori vodećih univerziteta. Svi su ćutali.

Javnost, van srpskih univerziteta, koja se od aktuelne vlasti razlikuje i intelektualno i moralno, je ipak progovorila. Pokrenuli smo 30. juna 2016. godine peticiju kojom se zahtevala smena Zukorlića sa mesta predsednika Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo Skupštine Srbije. Za svega nekoliko dana našu peticiju je potpisalo 11.136 građana Srbije. Građani su branili svoje univerzitete i fakultete, amfiteatre i nauku umesto rektora, prorektora i dekana. Peticiju nije potpisao nijedan rektor ili član rektorskog kolegijuma državnih univerziteta, članova Konferencije univerziteta Srbije. Ćutali su. Građani su svojim potpisima na peticiji branili ponižene naučnike, profesore, asistente, nastavnike, inženjere, informatičare i sve druge građane Srbije, dok su se rektori ponašali kao da ih se sva ta b(r)uka nimalo ne tiče. Oćutali su postavljenje dogmatski školovanog verskog vođe, stručnjaka za šerijatsko pravo, na mesto koje podrazumeva dokazane naučne i pedagoške kvalitete, sposobnost komuniciranja sa međunarodnom naučnom zajednicom i viziju modernog sveta. Oćutali su zaustavljanje naučnog i tehnološkog razvoja Srbije, poništavanje njenog kulturnog identiteta i njeno udaljavanje od savremenog sveta.

„Kada su nacisti došli po socijaldemokrate, ja sam ćutao, jer nisam bio socijaldemokrata“, govori u poemi Niemoller. Rektori su ćutali i kada je gospodin Zukorlić, za svoje koaliciono partnerstvo, nagrađen zaključkom Vlade Srbije od 19. juna 2017. godine u kome se, između ostalog, navodi da se studijski programi na Zukorlićevom privatnom univerzitetu „smatraju odobrenim, odnosno akreditovanim studijskim programima“, kao i da diplome koje je izdao Zukorlić „imaju status javnih isprava, te da se mogu koristiti kao dokaz o stečenom visokom obrazovanju“. Aleksandar Vučić je tada izvoleo smatrati da se Zukorlićevi programi smatraju odobrenim, a svi rektori i članovi Konferencije univerziteta Srbije su tada izvoleli ćutati. Nijedan rektor ili član rektorskog kolegijuma državnih univerziteta nije reagovao na uzurpatorsko ponašanje Aleksandra Vučića i Vlade Srbije i gaženje, kako Akreditacione komisije, tako i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Ćutali su.

„Peščanik“ i „Krik“ su prvi objavili detaljnu analizu plagijata u doktorskim disertacijama Malog, Šapića i Tabakovićeve. Časni čovek i ugledni nemački profesor Raša Karapandža je bezrezervno ponudio srpskoj akademskoj zajednici svoju briljantnu analizu diletantizma i plagijatorstva u „doktoratima“ naših političara. U pismu rektoru Univerziteta u Beogradu i sam sam ponudio i zaveo kroz arhivu Univerziteta u Beogradu 23 stranice dokaza plagijata. Ni posle nekoliko meseci nisam bio udostojen bilo kakvog odgovora od strane Rektorata Univerziteta u Beogradu, bez obzira što sam i sam još uvek redovni profesor Univerziteta u Beogradu, redovni član SANU i predsednik Odbora SANU za visoko obrazovanje. Naivno sam očekivao da ću, makar u ime elementarne građanske pristojnosti, da dobijem bilo kakav odgovor.

Pre nekoliko dana srpski univerziteti i fakulteti su ponovo napadnuti i to najžešće do sada, usvajanjem novog Zakona o visokom obrazovanju. Osnovnu ideju novousvojenog Zakona predstavlja novouspostavljeni način kontrole Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje od strane Ministarstva prosvete. Novim zakonom, koji u suštini predstavlja Zakon o kontroli univerziteta, najznačajnije telo za razvoj visokog obrazovanja je svedeno na servisnu službu ministra prosvete i političkih moćnika. Ovim zakonom je udaren glogov kolac u srce srpskih državnih fakulteta i do kraja otvoren put akreditaciji i promociji kvaziuniverziteta. Jedan od članova radne grupe Ministarstva prosvete za izradu novog Zakona je bio i rektor vodećeg srpskog univerziteta. Visoko obrazovanje Srbije je ubijeno politikom, kvazinaukom, diletantizmom i nemim posmatranjem onih koji moraju da progovore.

Pre nekoliko dana je gospodin Zukorlić, kao visoki zvaničnik Skupštine Srbije, izvoleo objaviti da u „visokom obrazovanju imamo rektorokratiju, monopol takozvane akademske zajednice, iza koje se krije nekoliko najuticajnijih ljudi, rektora najjačih univerziteta, na čelu sa Beogradskim, koji vladaju sveukupnom sudbinom visokog obrazovanja“. Gospodin Zukorlić je takođe optužio Univerzitet u Beogradu da „guši razvoj drugih univerziteta“, kao i Konferenciju univerziteta Srbije zbog „majorizacije.“

„Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni“, grmi u poemi Niemoller. Bojim se da je tako. Rektori srpskih univerziteta su tek posle direktnog prozivanja progovorili. Otužno je, i to vidi čitava akademska zajednica Srbije, da su progovorili tek u trenutku kada su se ono lično osetili ugroženim. Preko Konferencije univerziteta Srbije zatražili su hitnu smenu Muamera Zukorlića sa mesta predsednika Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo Skupštine Srbije. Rektori srpskih državnih univerziteta ne shvataju, ili ne žele da shvate da je kasno. Duh iz boce je izašao, odavno, uz njihovu prećutnu saglasnost.

Biti profesor univerziteta ne podrazumeva da ste amnestirani od borbe protiv plagijata, dopisivanja na radove, nepotizma, lažnih naučnih publikacija i donošenja zakona, pogubnih po visoko obrazovanje u Srbiji. Biti profesor univerziteta podrazumeva hrabrost, naglašenu društvenu odgovornost i aktivno učešće u životu akademske zajednice. U ime velike grupe časnih profesora srpskih univerziteta, rektori srpskih univerziteta su bili moralno obavezni da pošalju jasnu i nedvosmislenu poruku da se većina nastavnika srpskih univerziteta od predlagača Zakona razlikuje na moralnom i intelektualnom planu. Kao izabrani branioci nauke i opšteprihvaćenih univerzitetskih standarda, rektori nisu smeli da dozvole da im nekompetentni političari i akademske birokrate određuju i propisuju akademske norme i standarde. Bili su obavezni da se bore. Zbog svog ćutanja i nečinjenja moralno su odgovorni.

Autor je član Srpske akademije nauka i umetnosti