Rekvijem za izgubljenu Srbiju

Termin je nastao početkom 16. veka kada je italijanski mislilac Nikolo Makijaveli u knjizi „Vladalac“ opisao takve ljude koji vladaju ne obazirući se na moralne i zakonske norme, sve po principu – cilj opravdava sredstva.

Slavnog Makijavelija je krajem 20. veka praktično nadmašio jedan Srbin, moj generacijski kolega politikolog Jovica Stanišić, tada u funkciji načelnika Miloševićeve „Službe“ državne bezbednosti.

Stanišić je u praksi dogradio, usavršio i osavremenio teoriju makijavelizma stvorivši tako autentičan srpski način vladavine ljudima, koji po njihovim protagonistima nazivamo slobizam i šešeljizam.

Kombinacija te dve političke prakse iznedrila je i vučićizam a to je ovo što danas vlada našim životima. Tako je Srbija krajem 20. veka i početkom 21. veka skrenula sa normalnih civilizacijskih tokova.

Naime posle svetskog pada komunizma, Stanišićeva „Služba“ je skinula komunistička i obukla nacionalistička odela dvojici naših ortodoksnih komunista Slobodanu Miloševiću i njegovom omiljenom opozicionaru dr Hulji Šešelju koji je i doktorirao na temu „Uloga Saveza komunista u opštenarodnoj odbrani“.

Oni su Srbiju poveli u rat protiv celog sveta. Taj rat se završio međunarodnim bombardovanjem Srbije i Crne Gore i kapitulacijom u Kumanovu, posle koje je Srbija izgubila Kosovo a Crna Gora proglasila nezavisnost okrećući leđa, ne Srbiji već slobizmu i šešeljizmu.

Većina Srba u ogromnom broju funkcionalno nepismenih, raspamećenih nacionalističkom propagandom i ophrvani strahom od siromaštva posle pravog „zlatnog doba“ za vreme poslednje jugoslovenske vlade Ante Markovića a možda i iz čiste samodestrukcije koju zovu inatom, ni tada baš kao ni danas, nisu bili u stanju da prepoznaju podvalu. A Milošević je od početka bio jasan i glasan: „Komunisti su krvlju došli na vlast, krvlju će je i braniti“.

Slobizmom i šešeljizmom nije se dakle branilo srpstvo, niti su se pred međunarodnom zajednicom štitili srpski interesi.

U pitanju je čista lična i profiterska politika radi opstanka na vlasti i izbegavanja odgovornosti za ratove, pljačku i neviđene zločine koje su činili širom bivše velike države. Zbog toga se i danas NATO savez pred kojim su kapitulirali, u medijima proglašava glavnim neprijateljem srpstva.

Širi se besomučna mržnja prema Zapadnoj Evropi iako je veliki broj srpskih državljana u njoj, a te zemlje su posle bombardovanja oprostile Srbiji mnoga dugovanja i poklonile silne milijarde evra. Jasno je i zašto to rade.

Dok su na vlasti slobisti i šešeljevci nikome neće odgovarati gde je i kako nestao sav taj evropski novac i zašto je Srbija postala najsiromašnija zemlja Evrope.

To u isto vreme objašnjava zašto su Rusi danas „naša pravoslavna braća“ a Kinezi „najveći poslovni prijatelji“, iako i jednima i drugima nije padalo na pamet da kao stalni članovi Saveta bezbednosti UN stave veto na uvođenje sankcija Srbiji i Crnoj Gori.

Tragedija Srbije prerasla je u agoniju posle privremenog pada slobizma i šešeljizma 2000. godine. Famozna Stanišićeva „Služba“, uz beloruski KGB, jedina državna bezbednost u Evropi koju su osnovali komunisti, streljala je Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog premijera Srbije.

Time je trasiran put da na vlast ponovo dođu lažni nacionalisti, Slobini socijalisti i Šešeljevi radikali, koji su u međuvremenu obukli naprednjačke dresove.

Tog časa je u društvu nastao UŽAS jer apokaliptična ličnost Aleksandar Vučić, patološki lažov i licemer sa dna kace, iskompleksirani bivši navijač Arkanove paravojske Zvezdinih Delija, bez ikakvih moralnih i ljudskih kapaciteta, Srbiju, uz pomoć „Službe“ naravno pretvara u svoju privatnu svojinu.

Ne postoji više ni jedna jedina od njega nezavisna državna institucija. Srbija je sa njim postala jedina zemlja na planeti u kojoj je uspostavljena kleptokratska diktatura kriminalijata. Potpuno privatizovana „Služba“ državne bezbednosti sa svojim parapolicijskim odredima tzv. navijača i kriminalaca služi isključivo za odbranu „vladaoca“ i njegove vlasti.

Vučićizam je dokrajčio srpsko društvo i njegovu državu. Osnovu vučićizma čine tri stuba čiji nazivi počinju velikim slovom K: Korupcija, Kosovo i Kapitalistička finansijalizacija.

Korupcija, odnosno nulta tolerancija prema njoj, bilo je jedno od glavnih obećanja „vladaoca“ dato građanima uoči dolaska na vlast 2012. godine a pretvorio je Srbiju u najkoruptivniju zemlju Evrope. Ono što nije mogao da podredi sebi drugačije, kupio je našim novcem i državnim dobrima.

Od Nikolića magistra Tome, koji osim lažnog polaganja zakletve u Skupštini nikada ništa u životu nije polagao, preko svetski poznatog filmskog reditelja „kvarnih zuba“ Emira Kusturice, do medijskih instant magnata, kojekakvih Zvezdana „Kopernikus“ Milovanovića i Igora „Kurir“ Žeželja. Konačno korupcija je zaštitni znak srpskog sporta pre svega fudbala, Zvezde i Partizana.

Kosovo je glavni stub vučićizma kojim „vladalac“ manipuliše ne samo pred nama već pre svega pred međunarodnim faktorom. Nedavno je javno upitao: „A ko od vas hoće u Đakovici da živi? Je l’ ima nekog od vas… Ja neću a vi? Nema nikoga, ali je to vekovna srpska zemlja koju ćemo da čuvamo još 5.000 godina“.

Sve što je rekao zaslužilo bi opštu podršku da nije u pitanju suština vučićizma, a to znači – jedno govoriš, drugo misliš, treće radiš. Jer jasno je, ne postoji ni jedna prepreka koja bi neustavnog „vladaoca“ sprečila da realizuje svoje navodno zalaganje za sporazum sa Kosovom.

Svestan je međutim vrhunski politički manipulator da bi to bio kraj međunarodne podrške njegovoj vlasti i zato u praksi čini sve da sporazum odlaže dokle može. Zbog toga njegovi tabloidni mediji takve izjave o sporazumu i ne registruju. Naprotiv, kad god „vladalac“ pomene sporazum, naslovne strane tabloida vrve od bombardera i savremenog oružja koje nam za odbranu Kosova „daju“ Rusi i Kinezi.

Na kraju treći K stub vladavine vučićizma zove se Kapitalistička finansijalizacija, kako je američki lingvista i pisac Noam Čomski nazvao globalni proces koji je osvajanje sveta počeo u Americi.

Radi se o zameni udela proizvodnje i investicija u kompletnoj privrednoj produkciji. Naime, ulaganjem u tehnološki razvoj, svetski poznate korporacije dovele su do obezvređivanja radne snage u proizvodnji, tako da se posao radnika danas svodi na čisto manuelne operacije koje svaki čak i nepismen čovek može da obavlja. Radnici su tako postali nesigurni, jer lako mogu da izgube posao.

Zbog te nesigurnosti, kaže Čomski, radnici padaju pod potpunu kontrolu poslodavca. Ne smeju da traže veće plate, bolje uslove rada, a pogotovu mogućnost organizovanja u sindikate, jer ih poslodavac može lako zameniti prvim čovekom sa ulice.

To su Amerikanci nazvali „zdravom ekonomijom“ a Čomski je naziva „Ekonomijom finansijalizacije“, jer se proizvodnja seli u zemlje sa jeftinom radnom snagom gde se radnicima ne plaća ni zdravstveno ni socijalno osiguranje, a da o ekološkim standardima i ne govorimo. Srpski „vladalac“ je veliki pobornik takve po većinu stanovništva pogubne ekonomske politike.

Dokaz su željezara Smederevo i rudnik Bor, gde Kinezi prave ekološke katastrofe, kao i južnokorejska fabrika Jura koja radnicima stavlja pelene za obavljanje fizioloških potreba. „Vladaocu“ je važno da smo mi lideri u regionu po veličini stranih investicija.

Vučićizam je kao zločinačko udruženje, društveni kancer od beslovesnosti, neznanja, nesposobnosti i kleptobiznisa, pojeo Srbiju i njeno društvo.

A kad se zna da je „vladalac“ stavio državnu kasu u svoj džep, da kontroliše sve tokove novca, da je medije pretvorio u sredstva propagande svoje vlasti i konačno da su mu u rukama ministarstva sile u sadejstvu sa famoznom Službom i njenim paranavijačkim odredima, onda je jasno da se ne može pobediti glasačkim listićima na izborima.

To potvrđuje i slučaj Belorusije i Lukašenka. Zato su sva udruživanja ili ujedinjavanja opozicije da bi se Vučiću suprotstavili na predsedničkim izborima 2022. godine još jedna politička zabluda i iluzija.

Vučićizam mogu srušiti jedino stotine hiljada dobro organizovanih građana, ako takva kategorija stanovništva u Srbiji još postoji. Ako ne postoji onda je i ovaj kao i toliki drugi mnogo bolji tekstovi u Danasu, NIN-u, Vremenu i još nekim internet portalima, samo pravi Rekvijem za izgubljenu Srbiju.

Autor je urednik Sportske galaksije