Rekvijem za moje kolege lekare

Kroz rad u toksikološkoj ambulanti postao sam svestan koliko zloupotreba alkohola može biti destruktivna za pojedinca, porodicu i narod, zato sam na vreme prestao sa tom olimpijskom disciplinom.

Nikad u životu nisam ušao u kazino.

Možda je to sticaj okolnosti, a možda i zbog toga što mi je zauvek u sećanju ostao savet mudrijih i starijih od mene da postoji lek i za pijanice i za siledžije i za narkomane, ali ne i za kockare.

Trudim se da živim zdravo, sport je nerazdvojni deo mog života i što sam posvećeniji tome, to sam netolerantniji prema duvanskom dimu.

Čovek je jedini primer u životinjskom svetu koji u organ stvoren za disanje ubacuje dim i time nepovratno urušava, ne samo svoje već zdravlje svih oko sebe.

Dakle, ne pušim, ne kockam se, ne jurim (više) žene, ne pijem (više, možda manje), ali nisam ni slutio da će mi to što u životu nisam popio šolju kafe spasiti život tokom ove epidemije.

Činjenica je da o ovom virusu i posle godinu dana borbe ne znamo mnogo i da još uvek učimo u hodu, ali su samo srpski epidemiolozi došli do specifičnog, možda endemskog faktora rizika za obolevanje i umiranje od kovida 19 – smrtonosna pauza za kafu.

Ovo hazardersko ponašanje posebno je opasno za zdravstvene radnike!

Dok pametniji narodi uče na tuđim greškama i trude se da ih u svojoj praksi izbegnu i ne ponove, samo se u Srbiji post festum otkrije da imam pijane pilote helikoptera, adrenalin džanki džokeje MIG-ova, a sada i lekare-klabere koji stradaju zbog svoje kofeinske zavisnosti i to u trenutku kada su državi i naciji najpotrebniji.

Dok se brojke obolelih i preminulih neskriveno šticuju da li zbog novogodišnjih praznika ili zbog Zvezdinog proleća u Evroligi, bez reakcije javnosti prolazi broj od preko sedamdeset preminulih lekara.

Epidemija je rat, a svaki rat rađa heroje.

U Srbiji samo mrtvi heroji su oni pravi.

Naša nekrofilija je toliko duboka da nikog više ne zanima koliko je pacijenata preživelo teške oblike kliničke slike kovida 19, već je ključna tema rasprave broj mrtvih.

Za neke je broj preuveličan – to su pacijenti koji inako boluju od teških hroničnih bolesti i njihova smrt je očekivani ishod bez obzira na koronu.

Za neke je umanjen – vlast namerno krije razmere ove epidemije kako bi sakrila svoju nesposobnost.

U svakom ratu, pa i u epidemiji, sa prvim opaljenim metkom najpre strada istina.

Naravno, nijedan rat ne može da prođe bez ratnih profitera.

Još uvek nije objašnjena ekonomska alhemija koja je omogućila da jedan proizvod u martu košta sto, a u novembru deset dinara.

Bogatili su se Srbi prodajući slabo nabijene fišeke Karađorđevim ustanicima, zna se koga je narod pozlatio tokom srpsko-turskih ratova, a ni albanska golgota nije bila rezervisana baš za sve, jer su neki za zasluge dobijali spomenicu i kolajne, a drugi unosne koncesije i špekulacije.

Tako je i danas.

Neki odlaze kući sa privremenim ožiljcima na licu od partikularnih maski i sa par kilograma manje od sauna-skafandera kineske proizvodnje, dok drugi pune svoje devizne račune, imovinsku listu i kolekciju frižider-magneta sa luksuznih destinacija.

I dok se javnost zabavlja cipelarenjem nesrećnog i neshvaćenog predsednika SANU jer je svojom izjavom obesmislio nacionalnu borbu za očuvanje svetog Kosova, niko ne shvata posledice mnogo pogubnijih izjava koje ako ne obesmišljavaju, onda nesnosno otežavaju herojske pokušaje da se ova borba protiv korona virusa konačno privede kraju.

Reč je o takozvanoj petoj i šestoj koloni koja bez ikakvih posledica nanosi katastrofalnu štetu ljudima koji ginu na prvoj liniji fronta.

Peta kolona su civili, žrtve paranoidnih teoretičara zavere, zaluđenici koji u ovoj sveopštoj krizi autoriteta više ne veruju nikome i spremni su da poveruju u bilo šta.

Biće jako teško, gotovo i nemoguće, da konvencionalna medicina vrati poverenje tih ljudi koji su neophodni zbog sticanja kolektivnog imuniteta.

Ali, najveća odgovornost je na šestokolonašima-lekarima koji u psihopatskom napadu egzibicionizma koriste priliku za samopromociju i ostvarenje svojih bolesnih ambicija.

Ta zloupotreba autoriteta i „false flag“ diverzija unutar ionako devastiranog zdravstvenog sistema koji poslednjim trzajima nastavlja da pruža otpor, mora biti žestoko i pravovremeno sankcionisana.

Posledica njihove svesne sabotaže ogleda se u činjenici da se poražavajući broj zdravstvenih radnika prijavio za antikovid vakcinu.

Od najsmešnijeg virusa, preko famoznog sarina, od fantomskih autopsija, preko toksičnih maski, do čipovanja i zlatne milijarde – ovakvo tolerisanje neprijateljske propagande nije zabeleženo u istoriji ratovanja.

Uzrok tome je pogrešno shvatanje ličnih sloboda bez kolektivne odgovornosti.

Zaista je smešno da najčešće oni koji su skloni autoritativnom modelu društva, čija su politička shvatanja dijametralno suprotna sa liberalnim i demokratskim standardima modernog sveta, e baš oni se bez imalo stida predstavljaju kao portparoli naroda, kao korifeji slobodne misli, kao savremeni Prometeji.

Oni su teg oko nogu svim časnim i požrtvovanim medicinarima koji iz dana u dan postaju samo još jedan broj u crnoj statistici.

Spomenik Stefanu Nemanji još nije ni završen, a Srbija je već podeljena i posvađana baš kao nekada županovi sinovi.

Mislim da je vreme da nadležni organi počnu da traže lokaciju za spomenik neznanom lekaru koji bi opet mogao da nas ujedini, onako kako nas je ujedinio onaj „ko nekad u osam“ aplauz.

Na tom spomenku mogli bismo u mirnodopska vremena da se okupljamo, upalimo sveću, položimo venac i prisetimo se dragih kolega kojih više nema, a čijim je životima plaćena pobeda kojoj se danas svi nadamo.

Autor je lekar toksikolog