Rekvijem za „Poslednju šansu“

Posle 35 godina Ratko Vukadinović, koji je napravio kafić po meri Beograđana svih uzrasta i generacija, moraće da se iseli.

Proces je trajao pet godina. Toliko je „Poslednja šansa“ na meti finansijskih moćnika, uz obilatu pomoć političih moćnika.

U pitanju je srce Tašmajdana, kultno mesto glavnog grada, kao što je nekada bio „Bermudski trougao“ u kojem su nestajali novinari okolnih novina i redakcija.

Taj prostor je u savršenom skladu s prirodom i ljudima, sa parkom i Markovom crkvom, sa grajom dece i zvonima, sa spomenikom kosmopolitski poznatog Milorada Pavića.

Nešto kao piščev „predeo slikan čajem“, metafora ukrštanja raznih života, životnih priča i sudbina.

Kao Kalemegdanska tvrđava koja živi u harmoniji sa rekama i Beogradskim pobednikom.

Ispred Šanse je Soldatovićeva skulptura „Don Kihot“.

Taj naš rođak znao je da odbrusi svojim protivnicima: „Nemojte sa mnom slatke reči, ma znam ja vas bagro lažljiva.“

Na tom je mestu na godišnjicu objavljivanja Servantesovog remek dela napravljen performans koji je zabeležen u svim svetskim novinama.

„Poslednja šansa“ je kafić koji po lepoti i ljupkosti ne zaostaje za najlepšim kafićima u evropskim gradovima.

Ni po čemu.

Modernizovan je taman koliko treba da bi se sačuvao duh tog prostora. Najviše je modernizovana kuhinja.

Vukadinović je profesionalni ugostitelj, sa vizijom, sa završenim visokim školama. Zato su kolači najbolji u „Šansi“, pica je bolja nego u Milanu i Rimu, sladoled je bolji nego igde.

U političke kuhinje se nikad nije mešao niti je ikada profitirao od stranačke politike.

U dušu poznaje gosta, njegov mentalitet, ukus, navike.

Nekada neugledna kafanica u Tašmajdanskom parku postala je najprivlačnije mesto u Belom gradu da se posedi i popriča.

Zato pesnik nove generacije, Ranko Damjanović, peva:

„Ko matori oblak po svetu se vučem,
od kontinenta do kontinenta,
Njujork, London, Pariz, Sidnej,
razni ljudi iz raznog sveta.
Al’ niko nema pločnik od nota,
stazu od snova, ljudsku nijansu,
za svakog izgubljenog Don Kihota,
Beograd ima Poslednju šansu!“

„Poslednja šansa“ jeste administrativno vlasništvo Grada, ali je u stvari vlasništvo Beograđana koji imaju pravo da kažu, kao pesnik-boem Aca Sekulić u čuvenoj pesmi „Majstori u kući“:

„Majstori, majstori,
izlazite, pustite me
da sam kuću uređujem.“

Ko god pije kafu u „Poslednjoj šansi“, ima lep pogled na Soldatovićevu skulpturu na kojoj su predstavljeni Veleumni i plemeniti vitez od Manče na Rosinanti, i Sančo Pansa na magarcu.

Po sredini Servantesovog kvarteta pobodeno je koplje i cela kompozicija visi na njemu, desetak santimetara uzdignuta od tla.

Od svih svetskih gradova koji imaju spomenik Servantesu ili njegovom junaku, ovaj je najčudniji, jer je taj srpski Don Kihot bez glave.

Jedan novinarski doajen napisao je da je prve noći bombardovanja Beograda, u proleće 1999. godine, lično gledao da se Don Kihotova glava spustila tada na svoje telo i da je fotografija koju je načinio dokaz čuda u Beogradu.

Vukadinović je postavio dva postera na centralni zid kraj šanka: bezglavog Don Kihota, onakvog kakvim ga je načinio vajar, i Don Kihota sa glavom na telu, fotografisanog u noći bombardovanja.

Ispod postera je stočić, na kom se nalazi velika lupa, za goste koji žele da se uvere da na fotografiji nema tragova montaže i da novinar te noći nije fotografisao svoju uobrazilju nego istinski silazak Don Kihotove glave sa neba kojim su špartali NATO avioni.

I tako… Bilo jednom u Beogradu.

U grad su ujahali jahači koji brzo potežu.

Momci sa zlatnim koltovima i srebrnim uzengijama. Imaju na nogama okovane čizme.

I gole mamuze. Podvriskuju dok pucaju u vazduh i vrte se na konjima u krug. Pucaju i jedni na druge.

Podvriskuju i popucuju. Nameravaju da od „Poslednje šanse“ naprave neki svoj zlatni salun. Ili salon.

Nešto velelepno za buduće generacije. Hoće da na Tašmajdan ugrade veštačko srce umesto zdravog srca.

Možda će dovesti i reke pod Tašmajdanski park. Biće to „Poslednja šansa“ na vodi.

Oni imaju svoje projektante, svoje političare, svoje presuditelje… Političari imaju svoje telehranitelje, a njihovi telohranitelji imaju svoje telohranitelje…

Grad je njihov.

Njihova je „Poslednja šansa“.

Apelacioni sud je presudio da „Poslednja šansa“ zakupca menja posle tendera na koji Vukadinovića nisu ni pozvali.

Izbacili su ga iz trke pre nego što se popeo u sedlo.

Onako kaubojski.

Nemaju više, kažu, poslovnog interesa da sarađuju sa njim.

Vukadinović je davao više nego novi zakupac, predlagao je da mu se poveća kirija onoliko koliko god Tašmajdan želi, pozivao se na svoje korektno poslovanje 35 godina, ulaganja, pravo prvenstva, itd.

Nije bez značaja da je prvostepena presuda bila u njegovu korist, i da je u kasnijim postupcima presuda preinačena.

Cui bono? (u čiju korist, kome u prilog?) upitao bi Ciceron.

Ne možemo ništa da učinimo, osim da malo protestujemo kod spomenika Don Kihotu, uz opasnost da se sudarimo sa divovima-vetrenjačama i završimo u blatu kroz koje ionako teško vučemo noge.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.