Religija i sukob u Ukrajini

U jednom takvom detalju, u razgovoru u Crkvi jedan od aktera pita: „Ti bi prosuo krv u ovom svetom mestu?“, a odgovor ne bi trebalo da začudi bilo koga ko se bavi ili interesuje za istoriju religije: „Bogovi neće zameriti. Oni su prosuli više krvi nego svi mi zajedno.“

Kada je Rusija zauzela Krim 2014. godine, Vladimir Putin je rekao da je to „sveta zemlja“ za Ruse.

Danas, dok traju sukobi u Ukrajini, postavlja se pitanje da li religija ima neku ulogu u ovom sukobu?

Krv na ulicama ukrajinskih gradova rezultat je političkih igara na velikoj šahovskoj tabli međunarodnih odnosa.

I u toj igri strada nevini narod, što svakako zaslužuje najstrožu i direktnu osudu. Sukob u Ukrajini ima mnogo dimenzija – pre svega ekonomsku, ali i bezbedonosnu, geopolitičku i geostratešku – ali nikako ne treba zaboraviti i jednu drugu dimenziju koja se često zanemaruje – versku.

A upravo je religija ta koja daje posebno nasilnu komponentu svakom političkom sukobu u svetu, pa i u Ukrajini.

Jer istraživanja pokazuju da sukobi koji imaju versku dimenziju duže traju, u njima gine više civila i verovatnije je da će se ponoviti u budućnosti.

Izgleda da je Blez Paskal bio u pravu kada je rekao da čovek čini najveća zlodela onda kada je zanesen religijom.

Međutim, za razumevanje važnosti religije za sukob u Ukrajini potrebno je kratko objasniti versku sliku ove zemlje.

Ukrajina je vanredno važna zemlja za razvoj hrišćanstva u Istočnoj Evropi, a pogotovo pravoslavlja, sve od 988. godine kada knez Vladimir Veliki prima hrišćanstvo od Vizantije.

Od tada, pravoslavlje postaje možda i ključna komponenta ukrajinskog identiteta.

Ali, verski mozaik savremene Ukrajine daleko je komplikovaniji od toga.

Pre svega treba spomenuti da u Ukrajini, zemlji od preko 45 miliona stanovnika, većina stanovništva pripada pravoslavlju (oko 70%).

Međutim, u ovom trenutku pravoslavni život Ukrajinaca vode dve suprotstavljene pravoslavne crkve: „Ukrajinska pravoslavna crkva – Moskovska patrijaršija“ (oko 39% ) i „Pravoslavna crkva Ukrajine“ (oko 31%).

UPC – Moskovska patrijaršija je pod jurisdikcijom Ruske pravoslavne crkve i ima status samoupravne crkve sa širokom autonomijom.

Politički, ona je pod direktnom kontrolom Moskovske patrijaršije, koja je zauzela jasan stav u ovom sukobu i daje otvorenu podršku režimu Vladimira Putina.

S druge strane, Pravoslavna crkva Ukrajine nastaje u jesen 2018. godine, kada su se ujedinile Ukrajinska pravoslavna crkva – Kijevski patrijarhat i Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva.

Ubrzo nakon toga, januara 2019. godine, Vaseljenski patrijarh izdaje tomos (ukaz) kojim se priznaje autokefalnost Pravoslavnoj crkvi Ukrajine.

Naravno, autokefalnost u ovom slučaju znači samo jedno – nezavisnost od Ruske pravoslavne crkve, i posledično države Rusije.

Jer ne treba nikako zaboraviti da je autokefalnost Crkve važan korak prema izgradnji potpune nezavisnosti zemlje i državnog identiteta u zemljama sa dominantnom pravoslavnom populacijom.

Zbog toga Ruska pravoslavna crkva prekida kontakte sa Vaseljenskom patrijaršijom, što je sukob koji ima potencijal da se prenese na ceo pravoslavni svet.

Ukoliko tome pridodamo deo vernika Ukrajinske grko-katoličke crkve (oko 5%), dakle unijatske crkve koja se služi pravoslavnim obredom ali priznaje rimskog papu za vrhovnog poglavara, ali i 10% katolika, 3% protestanata i oko 1% muslimana, vidimo da je verska slika Ukrajine mnogo komplikovanija nego što se to na prvi pogled može zaključiti.

Ostale verske zajednice su ispod 1%, s tim da u Ukrajini ima i oko 2% ateista i gotovo 10% onih koji ne pripadaju nijednoj verskoj zajednici.

Geografska rasprostranjenost ovih verskih zajednica i njihovih centara je takođe zanimljiva.

Naravno, Ukrajinska pravoslavna crkva – Moskovska patrijaršija zauzima istočni deo zemlje koji je mahom naseljen Rusima, koji govore ruskim jezikom.

Ostale verske zajednice su više prisutne u zapadnom delu zemlje. Politički, ove verske zajednice imaju potpuno drugačije agende – koje se preklapaju sa stranama koje su u sukobu.

One imaju suštinski različite političke stavove, vrednosti i ideale za koje se zalažu.

Jednom rečju – sukob u Ukrajini ima bitan verski, identitetski i kulturološki karakter. I to je upravo jedna od ključnih linija sukoba.

U prilog tome treba samo pogledati najnovije izjave političkih i verskih lidera sa obe strane i sve će biti jasno.

Zbog svega gore navedenog, religija predstavlja jednu od (naj)važnijih komponenti sukoba u Ukrajini.

Ali, ne treba zaboraviti da iako religija ima veliki potencijal da deli (politički), ona ima jednako veliki potencijal da ujedinjuje (takođe politički).

U cilju rešavanja krize u Ukrajini veoma je važno ne ignorisati verski faktor. Crkve i verske zajednice moraju biti konsultovane i uključene u procese pomirenja i izgradnje mira, koji su preko potrebni ukrajinskom narodu u ovom trenutku.

Između ostalog, to je jedan od najvažnijih zadataka ljudske civilizacije u XXI veku – da na pravilan i pozitivan način iskoristi politički potencijal religije i verskih zajednica i da ga usmeri prema izgradnji boljeg sveta za sve nas. Prvi i najteži korak u tom procesu je odvajanje crkve od države.

Autor je docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu