REM u vrtlogu nedoslednosti

Dobra inicijativa, upravo novih članova, da se uspostavi stroži pristup emitovanju rijaliti programa na našim televizijama, odnosno da se oni potisnu u kasnije sate, posle 22 časa, završila se nerešenim glasanjem, odnosno neprihvatanjem predloga.

Zašto je ova ideja podelila članove Saveta ili bolje rečeno, kako je moguće da u ovom organu ima ljudi koji treba da budu stručni za radiodifuziju i da svoju ulogu obavljaju imajući u vidu opšti interes, društveno dobro, standarde demokratskog sveta, zaštitu psihofizičkog razvoja dece, a da nisu u stanju da se izjasne za strožu regulaciju sadržaja koji su pomenutim principima suprotni?

Rijaliti format je već pedeset godina vrsta televizijskog sadržaja oko koga teoretičari i praktičari medija lome koplja.

Prvu ovakvu seriju „Jedna američka porodica“ (An American Family) pratilo je oko dvadeset miliona gledalaca.

Publika je bila šokirana banalnostima koje je gledala, a producent je izjavio „to je najlepši podvig televizije, uporediv sa iskrcavanjem na mesec“.

Od tada se i kasnija mišljenja kreću između ove dve krajnosti.

S jedne strane, voajerizam, egzibicionizam, populizam, primitivizam, kao obeležja novokomponovanog kulturnog modela, koji je zasnovan na potrošačkoj orijentaciji, lakoj zabavi, površnoj identifikaciji.

S druge strane je pristup koji štiti aktere javne sfere, pogotovo mlade, od lascivnosti, vulgarnosti, lažnih heroja, neosnovane promocije.

REM se između dve solucije: banalizacije i odgovornosti, opredelio za prvu.

Zašto?

Banalnost može da se komercijalizuje, odgovornost, malo teže.

Time je ovo telo dokazalo nešto, što je autor ovih redova odavno konstatovao, da se REM ponaša kao poslovni partner elektronskih medija, a ne kao regulator, jer njihov komercijalni interes pretpostavlja javnom interesu i time negira sebe i svoju misiju.

Savet REM-a je usvojio i izveštaj o radu pružalaca medijskih usluga tokom predizborne kampanje.

Odmah pada u oči da je metodologija analize rada drugačija za TV Pink kod koje nema nijednog grafikona ili tabele, što se kod svih drugih, čak i manjih regionalnih televizija može videti.

Ono što je u odnosu na ovu televiziju konkretno navedeno to je da su u njenom programu predstavnici liste Aleksandar Vučić – za našu decu bili prisutni 26 puta dok su predstavnici svih drugih lista bili u programu po dva do tri puta.

U zaključcima Saveta REM-a se navodi da su „Javni medijski servisi obezbedili zastupljenost podnosilaca izbornih lista u programu bez diskriminacije, imajući u vidu značaj političkih stranaka i kandidata…“

U samom istraživanju REM-a, međutim, navedeno je da su aktuelni funkcioneri na Prvom programu TV RTS zauzeli 59 procenata vremena, a samo Aleksandar Vučić dobio je 24,40 procenata.

Potpuno iznenađenje je količina vremena koju su funkcioneri, članovi SNS i SPS, dobili na Prvom programu Radio Beograda: ukupno 71,64, a sam Vučić 32,51 procenat.

To Savetu REM-a nije problematično, što dokazuje da ovo telo ne shvata problem ogromne prednosti koju trenutno vladajuća politička opcija dobija kada se njeni funkcioneri u tolikoj meri pojavljuju na javnom servisu.

Za javne servise zaključak glasi da su „o predizbornim aktivnostima podnosilaca izbornih lista i kandidata i njihovim predstavljanjima u programima ispunili svoju zakonsku obavezu“.

Za komercijalne emitere je u izveštaju navedeno da su „imali neujednačen i nedovoljno izbalansiran odnos prema učesnicima predizborne kampanje“, a da se takav pristup ogleda u „davanju nesrazmerno više ili nesrazmerno manje programskog vremena pojedinim učesnicima predizborne kampanje“.

Ono što konstatuje za privatne medije, REM nije u stanju da uvidi kod javnog servisa, što je još važnije.

U samoj analizi koju je usvojio REM, dakle, ima podataka koji ukazuju na velike probleme i kršenja pavila od strane emitera, pogotovo u odnosu na funkcionersku kampanju, koja je ovoga puta bila izrazitija nego na dosadašnjim izborima.

U pet nemuštih preporuka koje se nalaze na kraju izveštaja, ovaj problem se površno tretira kroz predlog „da se utvrde pravila za izveštavanje o ativnostima državnih funkcionera tokom predizbornih kampanja“, čime REM priznaje da takva pravila nije postavio pre izbora, što je njegova dužnost, a prema standardima koji odavno postoje i o čemu su stručnjaci za medije govorili.

Preporuke po kojima se samoregulacijom treba da reše pojedina pitanja, samo su prebacivanje odgovornosti na druge, iako samoregulacija jeste jedan od načina poboljšanja stanja.

Drugim rečima, zaključci ni približno ne odgovaraju podacima navedenim u izveštaju, a pogotovo ne potrebama.

Pomenute dve odluke dokazuju da REM ne ostvaruje svoju misiju ni svoju zakonsku obavezu regulatora koji na prvom mestu treba da ima javni interes, a ne interese vlasti i medijskog biznisa.

Autor je profesor univerziteta u penziji