REMigracija iz istog kazana

Prošle dve godine, a naročito pretprošle, 2020. mnoge je sprečila u tome pandemija kovida-19 i protivepidemijske mere, koje su otežale cirkulaciju ljudi.

Ovog leta je, bez obzira na novi talas novog soja korone, nastala putnička pomama a sa njom i masovniji dolazak naših dragih emigranata koji su se uželeli nas kao i mi njih.

Nostalgija, pojačana, prethodnim zatvaranjima i ograničenjima, kao i krizom koja je zahvatila i mnogo uspešnije i srećnije zemlje koje su nastanili naši ljudi, navela je neke da razmišljaju o definitivnom povratku.

Ekonomski emigranti, oni koji u Srbiji ne mogu da obezbede sebi i svojoj porodici pristojan život, nisu među potencijalnim povratnicima.

Međutim, postoji značajan broj ljudi u najboljim, najproduktivnijim godinama, koji nisu teška srca napustili Srbiju iz ekonomskih, već iz političkih i kulturoloških razloga.

Politički razlozi su, nekima od njih, da bi ovde morali da se (pri)klanjaju sns partiji i bratiji da bi opstali i napredovali. Drugi su imali zdravu karijeru ili dobru perspektivu, nezavisnu od ucenjivačkih pritisaka mastodonske partije na vlasti, koja je progutala državu i društvo.

Školovani, obrazovani, stručni, radili su na pozicijama adekvatnim njihovim kompetencijama i sposobnostima za inostrane kompanije, IT sektor, međunarodne institucije i organizacije i sl.

Zato su se možda i pokolebali u svom emigrantskom opredeljenju i barem otvorili temu mogućnosti povratka. Zašto su oni uopšte i odlazili?

Iz razgovora sa njima, koji su prethodili njihovom emigriranju pre nekoliko godina, a i iz ovoletošnjih razgovora, izdvojio se faktor lošeg društvenog i kulturnog ambijenta u Srbiji u poslednjih deset godina, sa vidljivom tendencijom eskalacije.

Bez obzira što sami nisu bili ugroženi, nisu mogli više da podnesu arhaičan kult ličnosti, otvoreno poltronstvo, davljenje drugačijeg mišljenja, nepotizam, korupciju, „ugrađivanje“ (eufemizam za pljačku) – ukratko, rijalitizaciju, kriminalizaciju, primitivizaciju, varvarizaciju društva.

I neće da im deca rastu u otrovnoj sredini: doslovno zatrovanom vazduhu, zemljištu, vodi i izloženi mentalnoj intoksikaciji putem medija. I tu dolazimo do slučaja „REM“ koji objašnjava naslov ovog članka.

Nije potrebno biti teoretičar medija da bi se videlo koliki uticaj oni vrše na mišljenje, stavove, vrednosne orijentacije, posledično na izbornu volju građana.

Uopšteno gledajući, mediji imaju ogromnu ulogu u oblikovanju i učvršćivanju kolektivne svesti, homogenizaciji mišljenja i stavova.

Lako uočljivim i teže vidljivim procesima, neprestano utiču na način našeg razmišljanja, osećanja i delanja.

Bez obzira na internetske mogućnosti izlaganja različitim izvorima informacija i tumačenja, mediji glavnog toka (mainstream media) sa nacionalnom pokrivenošću imaju najsnažniji, najobuhvatniji i najdalekosežniji uticaj na mentalne procese i mentalne sadržaje stanovništva.

Moj sagovornik, situiran i uspešan i pre napuštanja Srbije, koji je ovog leta bio u procesu razmatranja povratka u Srbiju sa suprugom i dvoje male dece, odustao je od te ideje nakon objave odluke REM-a o ponovnoj dodeli nacionalne frekvencije za sledećih osam godina istim medijima čiji je broj kršenja odredbi Zakona o informisanju, novinarskog kodeksa, pravilnika istog tog REM-a u prethodnom periodu uveliko petocifren.

Puj pike ne važi, šta je bilo bilo je, ne vredi vraćati se u prošlost, obećali su da će odsad biti dobri, „majke mi“.

Eto humanog sistema, delinkventima i kriminalcima treba dati odmah drugu šansu, bez kažnjavanja za prethodno kršenje zakona u produženom trajanju.

Biće da nije to, nego „može nam se“, ili „pa šta“, na kraju krajeva, ne reče li onomad predsednik da je Vučićević, višestruki povratnik u kršenju novinarskih zakona i etike, „čestit čovek“; rušenje Savamale bilo je viteška borba protiv zmija, pacova i za rehabilitaciju narkomana, kojima se može doživotno davati marihuana sa Jovanjice jerbo je legalizovana u nekim razvijenim evropskim zemljama; a dokazani plagijatori su najpodobniji za ministarske pozicije, jer je za vladanje, u ovim teškim vremenima, kad nam svi rade o glavi (što će reći o glavi našeg Nezamenljivog,

Jedinog, Spasonosnog, mi smo On, On je mi) neophodna atestirana debljina obraza i veština lova u mutnom. Da ne nabrajam pređe i dalje.

Kaže tako moj sagovornik, očekivana, mada i dalje šokantna odluka REM-a, paradigma je stanja u državi Srbiji. Na stranu sadržaj koji sipi i kulja sa tih sa vlašću interesno slizanih, povlašćenih televizija, ovo je eklatantan primer države koje ne poštuje zakone koje sama donosi.

Tako da sam ja, poentira moj sagovornik, u političko-kulturološkoj emigraciji, u ovoj fazi zvanoj remigracija, do daljnjeg. Do asanacije terena, dezintoksikacije i naznaka ozdravljenja državnog i društvenog organizma.

Odoše nazad, daleko, preko bare kako se kaže, javiše se preko vajbera da su stigli, upitah remigranta: „A jesi li čuo za rehabilitaciju Kalabića?“ A on odgovori, kao neka mudra starina: „Sve je to povezano, u istom kazanu mešano i skuvano“.

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.