Remont kičme na Beogradskom univerzitetu

Dvanaestodnevna rektoratska kriza okončana je tako što su, posle brojnih pregovora i unakrsnih izjava, studenti napustili zgradu Kapetan Mišinog zdanja i predali ključ (i čuvarkuću) rektorki Ivanki Popović. Rektorka je izgovorila svoje: „Studenti su u pravu!“, a oni su izložili transparent koji glasi: „Ne damo rektorku!“, tako da sada možemo „svi na svoje radne zadatke“. Bilo bi možda i nekog Kozaračkog kola, ali nije bilo dovoljno studenata.

U tekstu od pre nedelju dana, dok je događaj još uvek bio u fazi zapleta, napisao sam: „Kao najverovatniji epilog blokade Rektorata… vidim izlazak studenata bez većih incidenata i nastavak po starom.“ Sada je red da kažem da sam u poslednjem delu ove dobronamerne prognoze izgleda pogrešio, kao i da me to iskreno raduje.

To da neće doći do većih incidenata nije bilo teško predvideti. Naime, iako eksponenti trenutne vlasti u Srbiji vrlo često reaguju i glupo i nepromišljeno, a ponekad i izrazito prostački, oni to ipak sebi retko dopuštaju u situacijama koje mogu da ih direktno ugroze. Kada je gusto, onda se pitaju pravi i (verovatno) ozbiljno plaćeni savetnici, a ne Atlagići, Rističevići i njima slični napredni likovi, koji su za mnogo manje (nekada se zaista pitam za koliko?) spremni da nasrnu na bilo koga i izvređaju ga bez ikakvih dokaza, kao i bez posledica po sebe, uostalom. Takvima jeste svašta dopušteno, to smo više puta videli, ali samo dok ne postane opasno, a sa studentima u protestu nema igranja.

Savetnici najviših nivoa vlasti su, to je očigledno, i ovu malu grupu studenata shvatili najozbiljnije, kao kratak fitilj na velikom buretu baruta, pa su naprednjački jurišnici svih tipova svesti i obrazovanja ovoga puta bili zauzdani. Sve je medijski prošlo neuporedivo sa drugim događajima u kojima je takođe bio ugrožen interes vlasti. Uzmimo, recimo, proteste 1 od 5 miliona, nije bilo dana a da se na žutim naslovnicama ne pojavi neko od govornika ili simpatizera protesta, oklevetan(a) na najružniji mogući način. Nasuprot tome, blokada Rektorata kao da se odvijala u Zanzibaru, pa su dnevna dešavanja u vezi sa ovom krizom prenosili jedino Danas i N1.

Najveći deo poluštampe uglavnom se bavio ličnom higijenom učesnika Parova, dakle samim sobom, dok se RTS u priču uključio tek u završnom stadijumu krize, odnosno tek kad se pojavila čuvarkuća.

A sada o onome u čemu sam kao prognozer pogrešio, na sreću svih nas. Priznajem, nisam očekivao da će rektorka Popović zadovoljiti zahteve studenata, čak i ako uzmemo u obzir da su tokom čitavog trajanja blokade i sami zahtevi bili u stalnoj promeni.

Čini se da je ovo fluktuiranje zahteva išlo naruku i jednoj i drugoj strani, kao da su pregovori uspeli ne onda kada je rektorka prihvatila ono što su studenti od početka tražili, već onda kada su studenti (ili svi zajedno?) uspeli da formulišu zahtev koji je rektorka bila u stanju da ispuni. Ali da se okanem nagađanja i rezimiram (uz jedno iskreno bravo): rektorka Ivanka Popović je obećala da će slučaj sumnjivog doktorata i nesumnjivog plagijata (ovo drugo sam dodao ja) Siniše Malog biti sigurno okončan do 4. novembra ove godine. Još nešto, što je daleko važnije: profesorka Popović je izjavila, parafraziram, da se i studenti i ona nalaze u istoj borbi za odbranu univerziteta.

Za mene je ovaj obrt toliko pozitivan da odbijam da izgovorim bilo šta od zamerki rektorki Popović, iako one postoje, a i same se nameću. Poput konstatacije da se pružena garancija zapravo svodi na jednostavno obećanje da će Etička komisija raditi svoj posao i u već zadatim rokovima, iz čega sledi i logično pitanje zašto je za ovo bilo neophodno da studenti opsedaju Rektorat ili, s malo više (realnog) cinizma: da li je moguće da Beogradski univerzitet jedino blokadom može da se natera da se ponaša normalno?

Ipak, da se ovoga puta svi ostavimo negativnih stavova, skepse i opstrukcije i probamo da podržimo jedan pravi i merljiv pozitivan događaj. U našem društvu ima previše stabilno negativnih stanja i neprekidnih urušavanja svega i svačega, u čemu godinama ne vidimo nikakve dobre poteze, pa makar i one zadocnele.

Zato iskreno podržimo postupak i studenata i rektorke Ivanke Popović i gledajmo na ovo što su oni uradili kao na privremeno reinstaliranje kičme jednom kritično pogrbljenom i poniženom univerzitetu. Za konačno podizanje glave i uspravnog akademskog hoda biće potrebno mnogo više, do toga ne mogu da nas dovedu drugi, nego svi mi koji o ovome isto mislimo (i isto ćutimo).

Nije bitno da li će Mali ostati ministar već to da mu naš najveći, najstariji i, prema svim postojećim rangiranjima, najbolji univerzitet nikada ne uruči diplomu doktora nauka.

Ako sada smognemo snage i svim političarima za ubuduće kažemo da Univerzitet u Beogradu nije prečica do doktorata za svakog trgovca moći, onda će se miran san pokvariti i onima koji ne znaju ni šta su studirali, ni gde im je (bio) fakultet, ni ko je umesto njih plagirao njihov diplomski ili magistarski rad, i to na svim visokoškolskim ustanovama u Srbiji.

U obećanju kojim je profesorka Ivanka Popović „oslobodila“ Rektorat nema takvih garancija, niti je ona takve garancije mogla da pruži. To je, rekoh, nešto što zavisi od većine, od toga kako svako od nas pojedinačno ovih dana stoji sa svojom sopstvenom kičmom.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU