Repatriotizacija „izdajnika“

Poslednja okupljanja naroda u stilu miting-kontramiting-miting bila su upravo takva: teško je bilo ne uočiti da na skupu protiv nasilja i onom za nadu nisu bili isti ljudi; građani su se zaista veoma razlikovali, po svemu, taman koliko su bili različiti načini na koji su se/ih okupili.

I kad smo već kod organizovane spontanosti skupa ‘Srbija nade’, samo uzgred da kažem: kao čoveku s rezonom političkog laika meni opet nije bilo jasno kako je Vučićevom rejtingu moglo da koristi sve ono psihofizičko maltretiranje sopstvenih pristalica.

Ni ova čudna taktika Vučićevih savetnika (još jedna u nizu), kao ni sociološki razlozi za formiranje različitih srpskih narodnih tabora nisu predmet ovog teksta. Kolektivno opredeljivanje građana Srbije za evropejce, amerikanofile, zapadnjake, rusofile (putinofile), desničare i čuvare tradicionalnih vrednosti, levičare i ultralevičare, liberale i borce za LGBTQ i ženska prava, najzad i za one koji su za vlast ili opoziciju, predstavlja složeni društveni proces koji je izvesno kontrolisan vaspitanjem, obrazovanjem, socijalnim statusom i još nekolicinom drugih faktora, ali to tumačenje ostavljam sociolozima od nauke.

Ovde ću reći nešto o građanskom razdvajanju koje se zbiva na individualnom planu i to isključivo po jednoj vrednosnoj kategoriji – patriotizmu. Moj osvrt na ovaj problem je neakademski, on je rezultat promišljanja koje je u velikoj meri prouzrokovano sebičnim razlozima.

Reč je o tome da me lično pogađa kada se nađem u ulozi zbunjenog i krajnje nevoljnog učesnika procesa razdvajanja građana na ‘patriote’ i ‘autošoviniste’ (popularno: ‘izdajnike’); treba li da kažem da sam ja uvek među ovim drugima?

Za razliku od toga kako se narod grupiše na masovnom nivou, pojedinačno prepoznavanje (i prebrojavanje) patriota naspram onih koji to nisu ne koreliše s kulturno-obrazovnim nivoom onih koji u tome učestvuju.

Situacija u kojoj morate da se opredelite za to jeste li ili niste pravi srpski rodoljub može da vam se dogodi pred seoskom prodavnicom jednako kao i ispred zgrade Rektorata Univerziteta u Beogradu. A to je posledica činjenice da ljudi u razgovoru i diskusijama lako prisvajaju patriotizam i pritom to čine na univerzalan način, bez obzira koliko su oni sami obrazovani ili šta su po profesiji.

Drugačije rečeno, pretenciozne i patetične rodoljubive propovedi identične su po karakteru, katkada i po melodiji, nezavisno od toga da li se drže stojeći i s pivom u ruci, s podignutom čašom na slavskom ručku ili sa zabrinutim licem i naboranim čelom na sastanku nekog akademijskog odbora SANU.

A kada neko u formalno slobodnom razgovoru preuzme i prisvoji osnovnu paradigmu, nešto što bi trebalo da bude neupitno za sve i da svima pripada – u ovom slučaju to je ljubav prema sopstvenom narodu i briga za njegov opstanak – slušaoci neminovno ulaze u problem.

Njima ostaje ili da se sa govornikom u svemu slože ili da pristanu na to da su oni sami nepatriote, a ovo drugo (polu)automatski znači i da prihvataju da su izdajnici Srbije i svega srpskog (premda niko od njih nikada nije pobegao s fronta niti je odavao državne tajne).

Nemali broj puta sam bio u prilici da slušajući neki takav poklič za spas (ili preporod) Srbije pomislim kako sam neobavešten, naivan (glup?), zaslepljen zapadnom kulturom, nacionalno neosvešćen, kukavica i tome slično (kombinacije su takođe moguće).

Nelagodnost mi uvek poraste od toga što su takve domobrižne retorike po pravilu neumereno isključive, one vas ne pozivaju na razgovor, vaše je samo da ih pokorno sledite.

A i šta vam drugo preostaje kada oni koji ih izgovaraju izgledaju kao Vrhunska Mudrost lično, poslednji spasioci Srbije koji se suprotstavljaju svetskim silama i tajnim zaverama, od Pentagona i Soroš-fondacije do masona i iluminata!

Na stranu ironija, iz ove frustracije izlazim jedino tako što se najpre iskreno zapitam da li je ovo što čujem pravi patriotizam, jer ako jeste, onda ono što ja sâm godinama unazad govorim, pišem i radim sigurno nije.

Iz toga sledi i zaključak da ako to što mislim i pričam stvarno ne čini dobro narodu kojem pripadam, onda bi s tim trebalo da prestanem, a u tom slučaju ni neka repatriotizacija mi ne bi bila na odmet. Ipak, kada dovršim ovo svoje preispitivanje uvek se vratim na staro, a evo i zašto.

Najmanje polovinu onoga što patriote govore mogu odmah da prihvatim. Uzmimo kao primer pitanje Kosova i Metohije – krunski test za procenu srpskog rodoljublja: slažem se da pregovori o Kosovu jesu vođeni netransparentno, da francusko-nemačkim sporazumom nisu ostvareni interesi Srbije, da zapadne zemlje nije mnogo briga za našu sudbinu (i da je tako bilo oduvek), da Kosovski mit jeste deo suštine našeg nacionalnog identiteta i, kao najvažnije (i nažalost najaktuelnije), da ne smemo odustati od brige za naše ljude koji žive na KiM niti za kulturno-istorijske spomenike koji tamo postoje vekovima. Problem leži u delovima patriotskih narativa s kojima se ne slažem, a oni su često kritično važni.

Na primer, u takvim govorima se obično zaboravlja da na KiM žive Albanci koje država Srbija nikada nije uspela politički da pridobije da budu njeni ravnopravni građani. Stvaranje lojalnih stanovnika od pripadnika albanske manjine nije bio lak posao ni za jednu vlast, zato ne pričam o krivici već samo o suštoj činjenici koja se danas mora uzeti u obzir.

Možemo mi da se zavaravamo, ali kosovskih Albanaca koji bi danas prihvatili srpsko državljanstvo više nema, poslednje smo sramno razvozili hladnjačama i zakopavali po Srbiji, ali o tome naši moderni ‘rodoljupci’ uglavnom ćute. E, zato što o tome ćute, ne mogu da se složim sa onime što govore.

Na isti način se moj patriotizam ‘lomi’ i preko drugih društvenih pitanja. Naravno da sam za zaštitu porodice, šta nam je važnije od toga (nisu valjda mene ovamo poslali Marsovci), ali nikako ne mogu da se složim s time da porodicu štitimo time što ne priznajemo istopolne brakove.

Jesam i za očuvanje identiteta i tradicije našeg naroda (drugi narod nemam), ali sam protiv njegovih ružnih navika makar trajale vekovima.

Nisam ni protiv religije ni protiv crkve sve dok su odvojene od države; poštujem sve zasluge Srpske pravoslavne crkve, ona je spašavala srpski narod u ranijim vekovima, ali to ne daje pravo njenim popovima da se u ovom veku mešaju u državno obrazovanje.

Repatriotizacija nam je danas nužna svima, možda pre svih onima koji sebe svrstavaju u najveće rodoljube.

Ona bi nam pomogla da shvatimo da patriotizam nije samo želja da naš narod ima sva prava koja mu pripadaju, nego i da poseduje snagu da prihvati sve posledice grešaka iz prošlosti.

Ukazala bi nam i na to da je borba za lakši protok znanja kroz srpsko društvo vrhunski patriotski čin.

Predugo smo sledili patriotizam iako nas je vodio spiralom nepravde i nasilja koje smo činili i mi drugima i drugi nama. Ostavimo se nacional-patriotizma nebeskog (a ksenofobičnog) naroda Vladike Nikolaja, advokata Ljotića ili vojvode Šešelja i makar pokušajmo da sledimo rodoljublje pravde, tolerancije i demokratije o kojem smo učili od Marka Miljanova, Milovana Đilasa i Desimira Tošića.

Autor je profesor Univerzitete u Beogradu, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.